Ranih osamdesetih godina, prvi put se pojavio pojam ličnog kompjutera, a sa njim i “kompjuterofobija”. Oni koji su patili od ove čudne bolesti imali su simptome odbijanja, strahova, anksioznosti i odbojnosti. Sve ovo je objašnjeno u knjizi “Žene i kompjuteri” iz 1996. godine. Psihološki strah od dodirivanja kompjutera ili mogućnosti oštećenja je bio jako čest, a dovodio je do toga da se izbegava razgovor ili informisanje o kompjuterima, jer su se plašili da ako neko zna nešto o njima može da ih zameni mašinom, pa su masovno računare ignorisali.Da bi se rešili ovog problema, stručnjaci su na razne načine pokušavali da približe digitalni svet masi. “Ljudi ne razumejau da je učenje rada na računaru više kao učenje da sviraju neku muzički instrument, nego da o tome razmišljaju kao da treba da prate pravila kako da koriste neki električni uređaj kao što je toster”, napisao je Pol Štrasman 1985. godine.Mediji probali da pomognuNekoliko tadašnjih izdavača uporno su pokušavali da narodu prošire svest o “kompjuterofobiji” i nudili su im savete kako da se reše ovog problema. “Najbitnija stvar koja mora da se zapamti o ovome je da je to samo prirodna reakcija na nešto novo i nepoznato. Dozvolite sebi da ne razmišljate o tome neko vreme… Provedite vreme učeći o ovom izumu i dajte kompjuteru šansu da se pokaže pre nego što odlučite da ga nikada ne koristite! Ne zaboravite, vi imate kontrolu, a ne kompjuter!”, hrabrili su narod.Do devedesetih godina, ovaj problem je i dalje bio aktuelan, a onda je krenula nova paranoja – “sajber svemir”, prema kome poneki ljudi i dalje imaju negativnu emociju ili strah.
