Izvor ove večite misterije putovanja kroz vreme potiče od takozvanih "zatvorenih vremenskih krivi" (CTC). One se koriste za simulaciju ekstremno snažnih gravitacionih polja, poput onih koji nastaju uz pomoć obrtanja crne rupe. One bi teoretski (po Ajnštajnovoj teoriji relativiteta) mogle da izokrenu postojanje tako da se prostor-vreme iskrivi unazad i tako kreira CTC, skoro kao put koji bi mogao da se koristi za putovanje unazad kroz vreme.
Mnogi fizičari smatraju CTC nespojivim, jer bi bilo koji makroskopski objekat koji putuje kroz njega neizbežno kreirao paradokse u kojima se gube uzrok i posedica. Drugi pak se ne slažu sa ovom tvrdnjom, kao Dejvid Dojč koji je 1991. pokazao da ovi paradoksi mogu da se izbegnu na kvantnom nivou.
Dobro je poznato da na kvantnom nivou ove čestice ne poštuju pravila klasične mehanike, nego se ponašaju na čudne i neočekivane načine koji ne bi trebalo da budu mogući. U kvantnom svetu, paradoksi koje ne razumemo su uobičajeni, ali to ne bi smelo da spreči ljude da shvate ozbiljno ovaj deo nauke. Čak Ajnštajn nije verovao u kvantnu teoriju.
Ono što najviše izluđuje naučnike je da mogućnost postojanja čestica na dva mesta nije samo teoretski apstraktno. To je vrlo realan aspekt načina na koji funkcioniše subatomski svet i eksperimentalno je potvrđen mnogo puta do sada, jer jedna čestica može da postoji istovremeno u različitim oblicima.
Iako nemamo još uvek pristup CTC-u, postoje dobri razlozi da verujemo da je ovaj način putovanja kroz vreme moguć na kvantno-mehaničkom nivou. Zato ovakvi eksperimenti dokazuju da "vreme" ne postoji na način na koji mi to mislimo.
Možda ćemo jednog dana rešiti ključ ove zagonetke i na taj način moći da posmatramo ponašanje velikih objekata poput automobila, ljudi, jabuka ili narandži na subatomskom nivou, možda ćemo jednog dana naći crvotočinu ili CTC u svemiru. Tada ćemo moći da sprovodimo eksperimente koji će prevazilaziti sve do sada poznate teorije.
(Blic/Collective evolution-T.V.)
