Mobilni telefoni su deo trenda tzv. digitalne zavisnosti – potrebe da u svakom trenutku budemo onlajn, povezani sa internetom, a tome doprinose i navike koje gradimo upravo koristeći mobilne telefone. Istraživanja pokazuju da ekrane mobilnih telefona proveravamo, u proseku, svakih 12 minuta, a preko dve trećine mlađih od 35 godina ekran mobilnog telefona pogleda u prvih pet minuta nakon buđenja. Opčinjenost ekranom vrlo često počinje da ugrožava vreme koje deca i omladina provode sa svojim vršnjacima, porodicom i prijateljima u živom, realnom dijalogu.
Roditeljima je zato teško da isprate i razumeju uticaj onlajn aktivnosti i upotrebe mobilnih telefona na decu. Iako često deluje da je najefikasnije rešenje ograničavanje pristupa mobilnom telefonu, realnost je da bez otvorenog i neprekidnog dijaloga roditelja i dece problem negativnog uticaja mobilnih telefona neće moći da se razume i koriguje. Zato je važno da razgovaramo i razumemo – koje sve potrebe, osim komunikacije, mobilni telefon zadovoljava, sa kakvom svrhom im pristupamo i da li je to uvek neophodno, u vezi sa kakvim emocijama i stavovima je korišćenje mobilnog telefona kao medija.
Roditelji konkretne savete na mnoga važna pitanja vezana za odgajanje dece u digitalnom dobu, mogu dobiti u Priručniku medijske pismenosti za roditelje, kreiranom u okviru programa “Nova pismenost” koji partnerski sprovode Propulsion i Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja.
Kako da razgovaramo sa decom do šest godina o korišćenju mobilnih telefona?
Znamo kakvi su – radoznali, ranjivi, burno reaguju na frustracije. Pripadaju „generaciji Alfa” – odrastaju uz tablete u rukama, nikada neće živeti bez pametnog telefona i prirodno im je da bilo koju misao prilagode internetu u roku od par sekundi. „Generacija Alfa” će biti nezadovoljna ukoliko se brzo ne zadovoljavaju njihove potrebe (imaju smanjen stepen samokontrole). Naglo im opada pažnja i svega nekoliko sekundi imaju fokus na jednom stimulusu.
„Svi mogu, a samo ja ne mogu”, najčešća je rečenica koju roditelji čuju iz usta svojih malih buntovnika. Vrlo je važno da deci ovog uzrasta prilazimo sa mnogo strpljenja, spremnosti na duge, ciklične razgovore o istoj temi
i dogovore oko korišćenja mobilnih telefona. Važno je da poštujemo preporuke Svetske zdravstvene organizacije i ne dajemo telefon u ruke deci mlađoj od 18 meseci, a kasnije možemo početi sa edukativnim sadržajima koji utiču na kognitivni i emocionalni razvoj deteta. Pesmice, crtaći, pozorišne predstave, priče – idealni su sadržaji koji će podstaći maštu, razmišljanje, kreativnost, učiti decu empatiji, komunikaciji, toleranciji.
Kada počnu da igraju igrice i prate jutjubere, trebalo bi da smo već uspostavili temelje odnosa poverenja i da zajedno učestvujemo u aktivnostima u digitalnom sve- tu. To nikako ne znači da sve sadržaje gledamo zajedno, ali se osećamo uvek pozvanim da se uključimo, pokaže- mo interesovanje za sadržaje koje gledaju, udubimo se i analiziramo poruke koje do njih stižu i prevedemo na „jezik deteta” sve što potencijalno može da predstavlja problem za adekvatno razumevanje.
Postavljajmo pitanja: Šta se ovo sada desilo? Zašto je ovako odgovorio? Kako se ovo još može reći? Kako bi se ti osećao? Zašto baš njega/nju voliš da gledaš? Po čemu se razlikuje od drugih?
Dogovarajmo se o vremenu koje će dete provesti uz mobilni telefon, učimo dete da pregovara o onome što mu je važno, vežbajmo toleranciju i postizanje kompromisa. Pravimo dobru ravnotežu između aktivnosti na telefoni- ma i ljuljaškama, igranja u onlajn i „oflajn” svetu.
Kako da nas čuju i razumeju deca od sedam do 11 godina?
Ovaj uzrast je vrlo delikatan, jer klinci pred sobom imaju ogroman spektar medijskog sadržaja koji treba da isprate. Važno je i da razumemo da jača uticaj vršnjač- ke grupe i da oni imaju kapaciteta da većinu vremena
provedu samostalno. Roditelji su na „klizavom terenu” dok su bili mlađi, lakše su pratili aktivnosti, dogovarali vreme korišćenja mobilnih telefona, a sada deca postaju više „svoja”, tvrdoglava i koriste snažnije argumente da ubede roditelje da su u pravu. Mobilni im je „produžena ruka” i više se ne diskutuje o tome da li će ga koristiti, već kako to korišćenje smestiti u razumne okvire, a da ne izazovemo revolt kod dece i ne zatvorimo kanal dvosmerne komunikacije. Telefone koriste da igraju igrice, razgovaraju sa drugarima i prate dešavanja na društve- nim mrežama.
Pitajmo ih da nas „uvedu u igricu”, dozvole nam da malo uživamo u čaroliji igranja i sami se uključimo. Postavljamo pitanja: Sa kim se još igraš? Da li su to drugari koje poznaješ? Da li postavljaju neobična pitanja i koja su to pitanja?
Uputimo ih da se lični podaci ne dele sa nepoznatim osobama na internetu, baš kao što ih ne dele ni sa nepoznatim ljudima na ulici. Pitajmo ih da li su podesili bezbednosne parametre u igricama i na društvenim mre- žama i zašto je važno da zaštitimo privatnost, te da li se neka informacija o nama može pogrešno upotrebiti i kako.
Kada govorimo o medijskom sadržaju, važno je da budemo korak ispred naše dece. Informišimo se o temama koje su njima važne. Otvorimo naloge na mrežama koje koriste, pa i ako nas ne prihvate za prijatelje, možemo sa većim autoritetom razgovarati sa njima o fenomeni- ma koji se na mrežama dešavaju. Pratimo događaje koji interesuju naše klince, pitajmo ih za mišljenje, slušajmo ih koncentrisano i uvažavajmo njihove stavove. Jasno iskažimo svoje mišljenje o svemu što ih zanima, jer je naš uticaj u ovom periodu od ključnog značaja za sva buduća ponašanja i razmišljanja deteta.
Pažljivo sa starijima od 12 godina
Teška kategorija za komunikaciju, pregovore i uvažavanje dogovora. Sve što smo do sada postavili kao temelj poverenja i slobode u komunikaciji – sada će nam se višestruko vratiti. Od 12. godine naša slatka, mala, umiljata dečica postaju snažne individue uzburkanih hormona, kategoričnog mišljenja i neoborivog stava. Vreme koje provode uz mobilni moglo bi da bude večno, samo kada bi to bilo društveno prihvatljivo. Moramo biti oprezni i izbegavati reči kao što su kazne, zabrane i ograničenja, jer su naši slatki pripadnici „generacije Z” alergični na njih i jer će vam u dve i po sekunde „obja- sniti” da mobilne telefone koriste za učenje, istraživa- nje, edukaciju i komunikaciju i da je svaka restrikcija neprihvatljiva i destruktivna, što i jeste.
U ovom uzrastu važno je nedvosmisleno pokazati da smo uvek pažljiv sagovornik. Pratimo jedni druge na mrežama (ukoliko deca to žele), upućeni smo u to s kim se druže i u virtuelnom i u realnom svetu, šta gledaju, koje ih teme inspirišu. Ne koristimo aplikacije za praćenje, pitamo ih toplim tonom (ne policijskim pristupom) šta su planirali za danas/sutra/vikend, gde idu, sa kim se druže, kada dolaze i naznačimo da smo uvek spremni da dođemo po njih ako zatreba (najčešće odmah čujemo i da ne treba).
Deca u ovom periodu znaju da budu i povučena i lako može da nam promakne da se nešto dešava sa njima. Važno je da budemo nežni, pozitivni, nasmejani, da ih ne okrivljujemo kad pogreše (i mi grešimo), već da uvek kada se neka situacija dogodi – postavimo pitanje šta smo naučili iz nje. Nije naodmet da ponovimo da smo uvek tu, za sve dobro i loše, i da priznamo da ne znamo mnogo o digitalnim platformama, možda ni o druš- tvenim mrežama, ali zato znamo mnogo o životu i o tome kako da pomognemo i zaštitimo one koji su nam najdragoceniji. Zajedno istražujmo, čitajmo, informiši- mo se i učimo.
Neka mobilni telefoni budu naša spona kad nismo zajedno i naša mala, privatna enciklopedija znanja i za- bave kad smo zajedno. A kad ugasimo telefone, posve- timo se zagrljajima, pričanju priča i stvaranju najlepše veze od svih veza na svetu, veze koja traje zauvek, veze roditelj–dete.
Promo tekst
