U našu redakciju je stigla ispovest jedne naše čitateljke. Da ne bismo pokvarili autentičnost, prenosimo pismo u celosti.
"Današnji dan je bio pristojan. Elem, završila mi se smena i otišla sam do lokalne radnje. Tu radnju mrzim iz dna duše jer su kasirke uvek nadrndane i ekstremno neljubazne. Džabe meni što se kezim, javljam uredno i kulturno, uvek su u minus fazi. E večeras je bilo totalno nadrealno, čak i za njihove standarde.
8.15 ulazim, javljam se, a dočekala me je pozadina nervozne kasirke kojoj se duboki uzdah oteo iz grudi kad je skontala da ću da joj isprljam sveže obrisan pod (rade do 21h i u centru su, verovatnoća da niko neće ući narednih 45 min je nikakva). Za mnom je ušla još jedna cura. Ona je brže obavila kupovinu i bila već na kasi kada sam ja došla. Kasirka je i dalje ribala pod, gurnula me da se pomerim bliže toj devojci da bi mogla da očisti i taj deo. Ukala je i puhala, došla do kase i počela da kuca.
- 150 dinara - devojka joj daje 1000.
- Molim vas, sitno samo - sikće ona na šta joj cura daje sitno 50 dinara.
- Jao, ja stvarno ne znam šta da radim sa vama, strašno - sikće ona i dalje i vraća kusur preko one stvari.
- Znate šta, toliko puta vam dam sitno i jednom se desi da nemam, a vi tako - progovara cura na ivici plača i odlazi.
- Imaš sitno, a ne daš, došla si samo da usitniš - reče kasirka vazduhu gde su do pre 10 sekundi bila devojčina leđa i pogleda u mene kao da traži odobravanje, a ja naučena da su pravila u velikom gradu drugačija, samo slegnula ramenima i rekla:
- Kartica - i naravno da nije otpozdravila kada sam joj se javila, ali je zato u radnju ušao rmpalija i skroz joj isprljao sveže obrisani pod.
Onda me je na izlasku iz radnje sreo lokalni ludak sa rukama punim kartona, ali nisam htela ništa da komentarišem već sam se uputila kad obližnjem parku da sačekam društvo jer smo imali neki dogovor.
Javili su mi se da će kasniti zbog prevoza i ja sam krenula da čitam nešto na telefonu da ubijem vreme. Pored mene na klupi je seo neko, ali nisam obraćala pažnju dok nisam čula glas.
- Znaš, komšinice svi misle da smo mi mnogo neljubazni tamo, a nismo. Niko ne shvata koliko je nama naporno. Ulazi ti Kurta, ulazi ti Murta, ulaze oni što se ne peru, ulaze svi, a ti ćutiš i trpiš. Radiš za male pare i svi te za*ebavaju. Misliš ti, komšinice da je meni lako?! - i tada sam shvatila da je na klupi do mene kasirka koja me je uslužila, ali ovog puta obučena u civilnu garderobu i kada je videla moje zbuinjeno lice samo nastavila da priča.
- Zovu me svakojakim imenima, psuju me, ulaze da kradu i kako ja posle da se nasmejem nekom, kako? Traže da nadoknadim štetu ako se nešto uništi. Namam para da kupim dobre klomple, ubiše me noge, proširene vene sam dobila. I nisama htela da je rasplačem, al nisam imala živaca, majka mi je umrla i tako, sve se nešto skupilo. Nego ne mogu više. Al morala sam ovo da ti kažem, a ti kako 'oćeš - ustade i ode, a mene ostavi na klupi da čekam i razmišljam kako život ume da bude surov prema nekim ljudima i kako nikad ne znamo šta se krije iza tuđeg osmeha ili psovke. Nije naše da osuđujemo, treba biti hrišćanin.
Kao mnogo puta u životu, nikad i ništa nije samo crno ili belo, ima i sivih nijansi."
Šta vi mislite o ovom slučaju i odgovorite nam na pitanje u anketi.
(Kurir.rs/A.M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
