Pre stotinu godina ovo je bilo skladište, kaže mi radnik muzeja, a ja pitam čega. „Mnogo pitaš, bog će ga znati...“, odgovara resko, iznenađen pitanjem na koje nema odgovor.
Zdanje je impresivno, trospratno, bele fasade, kaskadnih spratova, čipkastog krova nalik dvorcu. Osoblje muzeja se hvali da je to najveća i najautentičnija svahili etnografska zbirka na istočnoj obali. Tu ima stare odeće, nakita, mnogo nameštaja, nešto rukopisa, muzičkih instrumenata, posebna zbirka u vezi s pomorskom trgovinom i ribarstvom...
Rizično
Nalazim se u gradiću Lamu u Keniji, na granici sa Somalijom, poznatom po povremenim napadima i kidnapovanjima terorista. Pred moj dolazak, 29 ljudi je poginulo u neposrednoj blizini, no nekada se, da bi se video muzej, da bi se nešto novo saznalo, mora rizikovati život. Nije to neki veliki rizik, veći je rizik izgubiti dušu, naneti zlo drugome ili proćerdati svoj i tuđe živote...
Čarli Kokos, kako su Kenijci prozvali Čarlsa E. Vitona, naslednika velikog engleskog trgovca, ovde je stigao da upravlja plantažom kokosa. Ceo život je sakupljao etnografske i istorijske predmete, a kako nije imao dece, zaveštao ih je muzeju grada Lamu. Samo, kada je umro, 1953. godine, muzej nije uopšte postojao! U testamentu je napisao: „Ako se ikada otvori muzej...“ Njegovi prijatelji su bili uporni i, kada je institucija formirana, predmeti su se u njemu našli. Ostatak imovine Čarls je zaveštao za školovanje lokalnih dečaka i devojčica, pa se u muzeju nalazi natpis s taksativno navedenim činjenicama za šta su mu sve meštani zahvalni. Na prvom mestu piše: „Za to što je prihvatio lokalni način života i zaslužio nadimak pun topline Čarli Kokos“.
Tamne zgrade
Stare zgrade muzeja istočne obale Afrike odišu tminom. Prostrane a zapuštene, zub ih nije samo nagrizao, već i pošteno ugrizao, pa izgledaju kao napuštene palate po kojima i dalje, naročito noću, tumaraju duhovi nesrećnih robova i još nesrećnijih bogataša i vladara koji su od silnog bogatstva i moći poludeli, skočili s najviše kule u ambis da im duše nikada ne budu smirene.
Tamni nameštaj, prašina, beli zidovi kroz koje se probija vlaga, goli betonski podovi s tek ponekom prostirkom potamnelom od prljavštine... Ponegde sine srebrni predmet s polica, obično ženska ogrlica arapskih trgovaca, neviđenom lepotom. No ja ih uporno pohodim, jer u njima učim. Kako bih inače ikada saznao o Čarliju Kokosu? Proučavam šare starinskih prostirki i šarenu žensku pletenu torbicu za tajne ženske drangulije i lekove, za koje je veliki tabu da ih muškarac vidi. Naročito je bogata izložba tradicionalne ženske odeće buibui, kako je zovu, tkanina koje prekrivaju celo telo od nožnih prstiju do vrha glave. Islam je ovde došao sa Arapima i postao veliki deo života. Turista koji previše pokazuje svoje telo neće biti dobrodošao. Umerenost u oblačenju ključ je za svako prijateljstvo: žene u svako doba treba da imaju prekrivena ramena i noge, a muškarci nikako ne treba da nose šorceve ispod kolena. U suprotnom će negodovanje meštana biti jasno i glasno, a prijavljeni su i slučajevi silovanja strankinja koje su odbile da se pokriju.
Kamile mora
Posmatram repliku broda „sašivenog od kokosa“, kako mi kažu, napravljenom u obliku kamile proroka Muhameda, zbog čega te vrste brodova, bolje reći - čamaca, nazivaju „kamile mora“. Stari bubnjevi prizivaju neobičnu tutnjavu koju kao da čujem u daljini. Kreveti, stolice rezbareni s ljubavlju, za vladare, bogataše, sad i njihovoj deci i deci robova svedoče o davnim vremenima.
Interesantni su kineski tanjiri posebne vrste, kineski keladon. I danas ovde veruju da će ovi tanjiri naprsnuti ukoliko se u njima posluži otrov, a koriste se i za dozivanje duhova.
Dobijam nove dimenzije prostora i vremena: ljudi mi postaju bliži, sadašnji, nekadašnji, budući. Zagledam drvene kupatilske papuče s drvenim ispupčenjem, minijaturnim stubom, koje razdvaja palac od ostalih prstiju, starije od stotinu godina. Saznajem da su meštani smislili svoje posebne vrste sandala koje liče na prve ikad napravljene u Egiptu pre 5.700 godina. Dovde su papuče i sandale stigle preko Persijanaca, barem tako tvrde istoričari, a prave ih od životinjskih koža, drveta i drugog bilja.
„Najbolja zbirka svahili poezije, najbolja zbirka referentne literature o Lamuu u Keniji, to ti je u tvrđavi“, rekoše mi meštani. Bili su iznenađeni da je već nisam posetio. Neće mi dozvoliti da napustim ostrvo ako u nju ne uđem! Jer, zašto sam onda dolazio?! Ista ulaznica važi za muzej i tvrđavu, i ja užurbano odlazim do tvrđave-biblioteke, srećan što osećam da je baš biblioteka meštanima toliko važna, da je u tolikoj meri deo njihovog identiteta.
Tvrđava
Tvrđava je na glavnom trgu stamena građevina s polukružnim odbrambenim kulama. Izgradili su je neprijatelji sa susednog ostrva Pate, koji su jedno vreme kontrolisali Lamu, kako bi zaštitili upravu grada od meštana koji su ih stalno napadali. Zdepasta, ali moćna zgrada, braonkastocrne boje kamena (dok je većina grada prefarbana u belo) izgleda kao kakav tamnoputi bilder među mladama, toliko odudara od elegantnih zgrada svahili arhitekture u okolini. Englezi su je pretvorili u zatvor i u njoj mučili pripadnike Mau Mau pokreta. Fotogenična, ali praznjikava tvrđava sada je omiljeno mesto meštana za čitanje poezije, a kada im dosade pesnici, onda tu sklapaju brakove i održavaju sastanke.
Bodlje na ogromnim drvenim vratima, prolazi čiji nadvrati izgledaju kao ruke skupljene u molitvi i izložba posvećena tradicionalnoj odeći ono su po čemu ću pamtiti tvrđavu. Prostrano dvorište unutar zidine je prazno, kao i većina prostorija kojima trči jedno mlado žensko čeljade. Panoi govore o tome kako su ljudi ovde prvobitno nosili odeću od kože, tako da se čak jedno pleme prozvalo Vangozi, što znači narod kože. Ne zna se kada je tačno tkanina preovladala, ali je ostalo zabeleženo da su Portugalci bili iznenađeni kada su prvi put došli u Lamu zbog divne odeće koju su svi imali na sebi. Muškarci su nosili dva komada tkanine: jedno prebačeno preko ramena kao ćebe, a drugo vezano oko struka, nalik suknji. Veruje se da je prvi put u ovim predelima tkano na obalama današnje Somalije, a možda su finu tkaninu monsunski vetrovi s trgovcima doneli iz Indije.
Svahili
Sa vrha tvrđave vidi se ceo grad, uglavnom ne baš ugledna zdanja, ali se oseća jak vetar. Svahili narod nastao je zahvaljujući monsunima koji pola godine duvaju u pravcu Indije, a drugu polovinu u suprotnom pravcu, olakšavajući barkama na jedra da plove. Tim putem došla su im i vera i običaji, dolazili su osvajači, dolazili i trgovci. Sve što ih je formiralo, pomešano sa iskonskom afričkom dušom, sve što je danas neraskidivo utkano u ono što se naziva svahili. Dok šetam odbrambenim zidovima na vrhu tvrđave, dok me šiba možda baš monsunski vetar, zapisah u svoj notes: „Osetio sam vetar, temelj svahili kulture!“
Viktor Lazić
