Jednim govorom potpisao sebi smrtnu presudu: Studentski dom u Beogradu nosi njegovo ime, završio raskomadan i poliven kiselinom

Ako ste iz beogradskog naselja Karaburma, verovatno ste nekada prolazili Ulicom Patrisa Lumumbe. Ako niste, onda ste sigurno čuli za studentski dom u Beogradu nazvan po ovom čoveku. U mnogim drugim srpskim mestima takođe postoje ulice nazvane po Lumumbi, kao što su Niš, Subotica, Vranje, Smederevo, Zaječar. Ko je Patris Lumumba, i zašto mu je Srbija ukazala toliko poštovanja?

Patris Emeri Lumumba rođen je u tadašnjoj belgijskoj koloniji Kongo 2. 7. 1925. godine. Bio je pripadnik etničke grupe Tetela, a njegova porodica bila je katoličke veroispovesti. Bio je nadareni mladić koji je u teškim okolnostima stekao široko opšte obrazovanje, govorio je pet jezika: tetela, francuski, lingalu, svahili i tshiluba.

Voleo je književnost i pisao je poeziju, a mnoge njegove radove karakterisale su antikolonijalističke teme. Da bi preživeo nije se libio da pošteno radi različite poslove, pa je radio i kao putujući prodavac piva i poštar. Patris je bio veliki zavodnik, pa je za vreme svog kratkog života bio u tri braka i jednoj vezi. Imao je petoro dece.

Surova belgijska vlast

Kongo je bio pod belgijskom čizmom već decenijama, za vreme kralja Leopolda II koji je Kongo 1885. proglasio svojim privatnim posedom kakav je ova afrička država imala sve do 1908. kada postaje kolonija Belgije, izvršen je genocid nad stanovništvom kada je između deset i dvadeset miliona ljudi izgubilo život usled terora koji je uspostavio belgijski kralj.

Leopold umire 1909. godine, a situacija se u narednim godinama popravila, ali stanovništvo je često i dalje bilo prinuđeno različitim metodama da radi na eksploataciji prirodnih bogatstava koje je Belgija izvlačila. Potlačeno stanovništvo je već decenijama želelo slobodu, a Patris Lumumba je bio jedan od onih koji je odlučio da u tom cilju preduzme i konkretne korake.

Naime, Lumumba je pomogao u osnivanju partije Nacionalni pokret Konga 1958. godine i brzo postao lider organizacije. Često je pokretao proteste protiv kolonijalnih vlasti u borbi za slobodu i bio zatvaran. U koloniji je primenjivan aparthejd, policijski čas za stanovnike gradova Konga bio je redovna pojava, a rasna ograničenja su bila uobičajena. Gradski centri su bili rezervisani samo za belo stanovništvo, dok je crno stanovništvo bilo organizovano u četvrtima zvane „le belge“.

Bolnice, robne kuće i drugi objekti često su bili rezervisani ili za belce ili crnce. Ova vrsta segregacije počela je postepeno da nestaje tek 1950-ih, ali i tada su Kongoanci tretirani u mnogim aspektima kao građani drugog reda.

Aprila 1959. Patris je izjavio: „Mase su mnogo revolucionarnije od nas. One se ne usuđuju uvek da stojeći ispred policajca kažu šta misle, ili da ispostavljaju zahteve ispred upravljača, ali onda kada smo mi sa njima upravo su mase te koje nas guraju napred i upravo one žele da se kreću brže od nas.“

Višedecenijska borba naroda Konga za slobodu kulminirala je 27. januara 1960. godine proglašenjem nezavisnosti. Iste godine, 24. juna Patris Lumumba uspeo je posle izbora da sastavi široku koaliciju koja je formirala vladu, a on je postao premijer.

Govor kojim je potpisao smrtnu presudu

Dan nezavisnosti obeležen je 30. juna 1960. godine ceremonijom na kojoj su prisustvovali mnogi strani državnici i novinari, a Patris Lumumba održao je govor koji je u to vreme šokirao evropsku javnost.

„Za ovu nezavisnost Konga, iako je danas proglašena sporazumom sa Belgijom, prijateljskom zemljom, sa kojom smo na ravnoj osnovi, nijedan građanin Konga ne može zaboraviti da je ona osvojena borbom, svakodnevnom borbom, vatrenom i idealističkom borbom, borbom u kojoj nismo bili pošteđeni ni nepravde ni patnje i za koju smo dali svoju snagu i svoju krv. Ponosni smo na ovu borbu, na suze, na vatru i krv, do dubine našeg bića, jer je to bila plemenita i pravedna borba, neophodna da se stane na kraj ponižavajućem ropstvu koje nam je nametnuto silom“, rekao je tada Lumumba pred okupljenima.

Evropske elite bile su šokirane oštrinom Lumumbinog govora. Zapadni mediji su ga kritikovali, a američki časopis „Time" je karakterisao njegov govor kao „zlu nameru“. Nikad se pre crni Afrikanac nije usudio da tako govori pred Evropljanima, i mnogi smatraju da je ovim govorom sebi potpisao smrtnu presudu.

Organizovane pobune širom zemlje

Dan nezavisnosti i tri dana nakon njega proglašeni su za nacionalni praznik. Lumumba se posvetio reformama i uvođenju reda, ali vojnici su su bili razočarani njegovim sporim tempom reformi. Već tokom jula meseca pobune vojnika i pljačkaša raširile su se u mnogim delovima zemlje i pretile da prerastu u građanski rat. Mediji su izveštavali da Evropljani beže iz zemlje, a Lumumba je preko radija izjavio: „Planirane su temeljne reforme u svim sektorima. Moja vlada će uložiti sve napore da se našoj zemlji za nekoliko meseci, nekoliko nedelja, da drugačije lice.“

Međutim, pobune su se proširile na teritoriju gotovo cele zemlje, a Lumumba je počeo da obilazi zemlju radi promocije mira i ujedinjenja naroda. Smenio je vojne komandante i Evropljane zamenio Afrikancima. Belgija je intervenisala 10. jula, šaljući 6.000 trupa u Kongo, navodno da zaštiti svoje građane od nasilja. Većina Evropljana je otišla u provinciju Katanga, koja je bila najbogatija rudama.

Istog dana, belgijska mornarica je bombardovala najvažniji lučki grad Matadi nakon što je evakuisala svoje građane, pri čemu je poginulo 19 kongoanskih civila. Ovo je dodatno raspalilo tenzije, što je dovelo do napada Kongoanaca na Evropljane. Ubrzo potom, belgijske snage su počele da zauzimaju gradove širom zemlje, uključujući glavni grad, gde su se sukobile sa vojskom Konga. Belgijska intervencija je pogoršala situaciju, što je i bio cilj. Možda je bivša kolonija stekla nezavisnost, ali kolonijalna sila nije želela da tako lako izgubi uticaj i prirodne resurse kojima je Kongo prebogat.

Belgija je nastavila da podiže tenzije pa je savezna država Katanga 11. jula proglasila nezavisnost pod regionalnim premijerom, naravno uz podršku belgijske vlade i rudarskih kompanija. Lumumba je poslao protest Ujedinjenim nacijama zbog belgijskog prisustva u Kongu tražeći da se povuku i da budu zamenjeni međunarodnim mirovnim snagama. Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 143, koja je zahtevala povlačenje belgijskih snaga i uspostavljanje Operacije UN u Kongu (ONUC). Međutim, belgijska vojska se nije povukla.

Zahtev za pomoć Ujedinjenim nacijama

I pored dolaska mirovnih snaga, nemiri su se nastavili. Lumumba je zatražio od mirovnih snaga da suzbiju pobunu u Katangi, ali UN trupe nisu imale ovlašćenje za to prema svom mandatu. 14. jula Kongo je prekinuo diplomatske odnose sa Belgijom. Zabrinuti zbog konfrotacije sa Zapadom, poslat je telegram sovjetskom premijeru Nikiti Hruščovu kome se traži da pomno prati situaciju u Kongu.

Lumumba je odlučio da otputuje u Njujork kako bi lično izložio stav svoje vlade Ujedinjenim nacijama. Glavni cilj bio mu je da se belgijske trupe povuku i da za to dobije podršku Sjedinjenih Država i Kanade. I jedni i drugi su ga odbili i poručili da svoju pomoć mogu da pošalju samo u okviru misije Ujedinjenih nacija. Lumumba je bio razočaran i besan pa se obratio i sovjetima, dok je Belgija uporedo širila propagandu o masovnim silovanjima koja je počinila vojska Konga.

Belgijska vlada je smatrala Lumumbu komunistom i protivnikom belaca i Zapada. Frustriran očiglednim nezainteresovanošću Ujedinjenih nacija koje su Kongo prepustile Zapadu, Lumumba je odlučio da odloži povratak u zemlju i poseti nekoliko afričkih država. Ova odluka je bila motivisana namerom da potraži vojnu podršku za gušenje državnog udara u Katangi. Između 2. i 8. avgusta, Lumumba je obišao Tunis, Maroko, Gvineju, Ganu, Liberiju i Togo. U svakoj zemlji bio je dobro primljen i potpisao je zajedničke deklaracije sa njihovim šefovima država.

Gvineja i Gana su obećale nezavisnu vojnu podršku, dok su ostale zemlje izrazile želju da rešavaju problem secesije Katange kroz Ujedinjene nacije. U Gani je Lumumba potpisao tajni sporazum sa predsednikom Nkrumom koji je predviđao "Uniju afričkih država". Ova federacija, sa sedištem u Leopoldvilu (današnjoj Kinšasi), trebalo je da bude republika sa federativnim uređenjem. Dogovoreno je da se održi samit afričkih država u Leopoldvilu između 25. i 30. avgusta kako bi se dalje razmotrila situacija.

Lumumba se vratio u Kongo, uveren da sada može da računa na afričku vojnu pomoć. Devetog avgusta proglasio je vanredno stanje širom Kongа i uspostavio vojni režim. Odlučio je da se obračuna sa medijima koji su širili belgijsku propagandu i uvodio zabrane i ograničenja. Imao je nameru da osnuje javni servis kroz koji bi vlada mogla lakše da komunicira sa građanima.

Okružen špijunima

S druge strane, Patris je bio okružen špijunima. Njegov šef kabineta često je bio odsutan i delovao je kao špijun u ime belgijske vlade. Etničke tenzije su rasle, a moćna katolička crkva otvoreno je kritikovala njegovu vladu. Katanga je i dalje bila ogroman problem, a afrički saveznici su odbijali da pomognu Kongu u suzbijanju pobune.

Lumumba je ponovo zahtevao da pripadnici UN mirovnih snaga pomognu u suzbijanju pobune, preteći da će dovesti sovjetske trupe ako to odbiju, ali UN su odbile taj zahtev. Mogućnost direktne sovjetske intervencije je sve više smatrana verovatnom.

Predsednik Konga Žozef Kasa-Vubu je uz podršku Sjedinjenih Država i Belgije pokušao bez uspeha da smeni Lumumbu sa mesta premijera. Lumumba je preko radija osudio svoju smenu kao nelegitimnu, nazivajući Kasa-Vubua izdajnikom, a oba doma parlamenta dala su podršku premijeru Lumumbi i izglasali mu vanredna ovlašćenja.

Državni udar

Mobutu Sese Seko, načelnik generalštaba kongoanske vojske, je 14. septembra preko radija najavio da pokreće „miroljubivu revoluciju“ kako bi zaustavio krizno stanje u zemlji. Lumumba je bio iznenađen pučem i te večeri je otišao u Kamp Leopold II u potrazi za Mobutuom kako bi pokušao da ga odvrati od namere. Proveo je noć tamo, ali je ujutru napadnut od strane vojnika, kontingent Gane iz ONUC-a uspeo je da ga spasi.

Afričke diplomate su radile na pomirenju između Lumumbe i Kasa-Vubua. Sporazum o principima bliže saradnje između šefova države i vlade je stavljen na papir. Lumumba je potpisao, ali je Kasa-Vubu iznenada odbio da uzvrati. Sumnjalo se da su Belgija i Sjedinjene Američke Države odgovorne za ovakav potez Kasa-Vubua.

Hapšenje

Mobutu Sese Seko, koji je bio američki saveznik, naredio je svojim jedinicama da uhapse Lumumbu i obavestio javnost da će Lumumba biti osuđen za podsticanje vojske na pobunu i druge zločine. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Dag Hamaršeld uputio je apel Kasa-Vubuu tražeći da se Lumumba tretira pravedno. Sovjetski Savez je osudio Hamaršelda i Zapad kao odgovorne za Lumumbino hapšenje i zahtevao njegovu slobodu.

Savet bezbednosti UN je sazvan 7. decembra 1960. godine kako bi razmotrio sovjetske zahteve da UN traži Lumumbinu trenutnu slobodu, momentalno vraćanje Lumumbe na mesto premijera, razoružanje Mobutuovih snaga i hitno povlačenje Belgijanaca iz Konga. Sovjeti su takođe zahtevali trenutnu ostavku Hamaršelda i hapšenje Mobutua, kao i povlačenje UN mirovnih snaga. Hamaršeld je, odgovarajući na sovjetsku kritiku operacija UN u Kongu, rekao da ako bi UN snage bile povučene iz Konga, „plašim se da će sve pasti".

Pretnja ciljevima UN je pojačana najavom povlačenja njihovih kontigenata od strane Jugoslavije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Cejlona, Indonezije, Maroka i Gvineje. Rezolucija koja je podržavala Lumumbu odbijena je 14. decembra 1960. Lumumba je 3. decembra 1960. godine prebačen u vojni logor 150 kilometara od prestonice. U svom poslednjem dokumentovanom pismu, napisao je šefu operacije UN u Kongu Raješvaru Dajalu: „Ukratko, živimo u apsolutno nemogućim uslovima, a sve ovo je protivzakonito".

Belgijski ministar Harold Rene Čarls, koji je bio poslednji ministar kolonija, naredio je da Lumumba bude prebačen u državu Katangu. Lumumba je nasilno vezan tokom leta za Elzabetvil, današnji Lubumbaši, a kada je stigao katanganski oficiri su ga brutalno pretukli i mučili. Pišući u zatvoru, zabeležio je: „Istorija će jednoga dana reći svoje, ali to neće biti istorija koju pišu Brisel, Pariz, Vašington ili Ujedinjene nacije, već istorija koju će predavati u zemljama oslobođenim od kolonijalizma i njegovih marioneta.“ Međutim, da li je kolonijalizam danas zaista nestao ili je samo promenio oblik? Odgovor znate i sami.

Ubistvo Patrisa Lumumbe

Te večeri, Lumumba je odveden na izolovano mesto gde su, prema izveštajima, tri streljačka voda bila okupljena i komandovana od strane belgijskog oficira Žilijena Gata. Naredbu za ubistvo Lumumbe dao je samoproglašeni predsednik Katange Moiz Čombe, koji je predstavljao običnu belgijsku marionetu. Kasnije je belgijska komisija za istragu utvrdila da je egzekuciju izvršila vlast Katange. Izveštaj je naveo da su predsednik Katange i dva druga ministra bili prisutni, uz četiri belgijska oficira pod komandom katanganskih vlasti.

Lumumba i njegovi bliski saradnici Mpolo i Žozef Okito su postavljeni uz drvo i streljani jedan po jedan. Egzekucija se dogodila 17. januara 1961. godine, između 21.40 i 21.43 (prema belgijskom izveštaju). Tela su bačena u plitki grob i zapaljena. Sledećeg jutra, po naređenju katanganskog ministra unutrašnjih poslova koji je želeo da tela nestanu i tako spreči postojanje groba, belgijski žandarmerijski oficir i njegov tim iskopali su i raskomadali leševe, i rastvorili ih u sumpornoj kiselini dok su kosti bile samlevene i rasute.

Nijedna izjava o ubistvu Patrisa Lumumbe nije objavljena u naredne tri nedelje, uprkos glasinama da je Lumumba mrtav. Katanganski sekretar za informacije bio je jedan od prvih koji je otkrio Lumumbinu smrt 18. januara. Dana 10. februara, radio je saopštio da su Lumumba i dvojica drugih zatvorenika pobegli. Njegova smrt je formalno objavljena preko katanganskog radija 13. februara: tvrdilo se da je ubijen od strane ljutih seljana tri dana nakon što je pobegao iz zatvora.

Protesti u Beogradu

Nakon objave Lumumbine smrti, organizovani su ulični protesti u nekoliko evropskih zemalja, a u Beogradu protestanti su napali belgijsku ambasadu i sukobili se sa policijom noseći trasparente „Smrt kolonijalizmu". Već naredne 1962. godine u Beogradu je izgrađen Studentski dom Patris Lumumba, popularno poznat kao Patris.

Josip Broz je povodom ubistva Patrisa Lumumbe za Tanjug tada izjavio: „Duboko sam bio uveren da je već samo predavanje Lumumbe u ruke poznatog krvnika Čombea predstavljalo smišljen plan da se likvidira Lumumba. Smrt Lumumbe duboko je potresla sve nas, sve građane naše zemlje, i mi sa gnušanjem gledamo na metode koje se danas upotrebljavaju protiv naroda Konga koji ne želi ništa drugo osim da bude sam gospodar u svojoj kući.”

„Moralnu odgovornost za sve to snose neki organi UN, koje smo mi već upozoravali, a kao glavne krivce smatram belgijske kolonizatore, jer su Čombe, Mobutu, Kasavubu i drugi samo slepo oruđe u njihovim rukama. Mislim da će ovo ubistvo, koje u novijoj istoriji nema presedana, izazvati opšte ogorčenje afričkih naroda i da će mrtav Lumumba biti još opasniji za interese onih koji bi želeli da i dalje drže u kolonijalnom ropstvu afričke narode”, završio je doživotni predsednik Jugoslavije.

Belgija direktno umešana u ubistvo

Početkom 21. veka otkriveni su dokumenti koji su pokazali da su belgijske vlasti bile direktno uključene u ubistvo premijera Demokratske Republike Kongo, Patrisa Lumumbe. Belgijski ministar za kolonije, koji je bio zadužen za organizovanje secesije Katange, poslao je 6. oktobra 1960. godine naredbu zaverenicima u Katangi u kojoj je naveo da će cilj od sada biti „konačna eliminacija Patrisa Lumumbe". On je takođe insistirao 15. januara 1961. godine da zatvorenog Lumumbu treba poslati u Katangu, što je u suštini bila smrtna presuda.

Kasnija istraživanja pokazala su da nije samo Belgija bila ta koja je direktno učestvovala u ubistvu Patrisa Lumumbe. Izveštaj belgijske komisije iz 2001. godine opisuje prethodne američke i belgijske planove za ubistvo Lumumbe. Među njima je bio i pokušaj trovanja koji je podržavala CIA.

U ubistvo umešane i SAD i Britanija

Predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer odobrio je ubistvo Lumumbe 1960. godine. Međutim, plan za trovanje je napušten. Hemičar CIA Sidni Gotlib, ključna osoba u planu, osmislio je niz otrovnih materija koje su trebale biti korišćene za ubistvo. U septembru 1960. godine, Gotlib je doneo bočicu otrova u Kongo, a agent CIA u Kongu Devlin je razvijao planove da ga stavi na Lumumbinu četkicu za zube ili u njegovu hranu. Plan je napušten jer agent Devlin nije mogao da izvede ubistvo, a zamenski agent Džastin O'Donel odbio je da učestvuje u planu ubistva.

Devlin je takođe pomogao u usmeravanju potrage za hapšenjem Lumumbe i organizovao njegov prebačaj u Katangu gde je ubijen. Bio je u direktnom kontaktu sa Lumumbinim ubicama u noći kada je ubijen.

Početkom ovog veka, otkriveni su i dokumenti u kojima stoji da je CIA više puta planirala da ubije Lumumbu. Dokumenti pokazuju da su kongoanski lideri koji su srušili Lumumbu i predalii ga katanganskim vlastima, uključujući Mobutua Sese Sekoa i Žozefa Kasa-Vubua, primili novac i oružje direktno od CIA. Isto otkriće je pokazalo da je američka vlada u to vreme verovala da je Lumumba komunista i da se plašila potencijalnog uticaja Sovjetskog Saveza.

Britanska služba bezbednosti je takođe bila umešana u ubistvo Lumumbe. Hauard Smit, pripadnik MI5, rekao je: „Vidim samo dva moguća rešenja problema. Prvo je jednostavno rešenje – osigurati Lumumbino uklanjanje sa scene ubistvom. Ovo bi trebalo da reši problem."

Egzekutor kao trofej uzeo zub Patrisa Lumumbe

Belgijski policijski komesar Žerar Sote, koji je nadgledao i učestvovao u uništenju posmrtnih ostataka Lumumbe, kasnije je priznao da je uzeo njegov zub. Govorio je i o drugom zubu i dva prsta odstranjena sa leša, ali oni nikad nisu pronađeni. Soteov impuls da strpa u džep delove tela je na neki način tradicija evropskih kolonijalnih zvaničnika koji su decenijama nosili kući delove posmrtnih ostataka crnih Afrikanaca kao jezive suvenire. Ovakav neljudski postupak je i vrhunac poniženja čoveka kog je Belgija smatrala neprijateljem.

Sote, koji se pojavljuje u dokumentarcu iz 1999. godine, opisao je zub i prste koje je uzeo kao neku vrstu „ljudskog trofeja". Godine 2020, 30. juna, Lumumbina ćerka Juliana uputila je direktan poziv pismom kralju Filipu od Belgije, tražeći povratak „relikvija Patrisa Emerija Lumumbe na tlo njegovih predaka", opisujući svog oca kao „heroja bez groba". U pismu je upitala kralja: „Zašto su, nakon njegovog strašnog ubistva, Lumumbini ostaci osuđeni da zauvek lutaju bez groba koji bi im obezbedio večni mir?"

10. septembra 2020. godine, belgijski sudija je presudio da se Lumumbini ostaci – koji su tada uključivali samo jedan zlatni zub (jer je Žerar Sote navodno izgubio drugi zub između 1999. i 2020. godine) – moraju vratiti njegovoj porodici.

Tokom govora u Demokratskoj Republici Kongo pred parlamentom zemlje, 9. juna 2022. godine, kralj Filip je ponovio žaljenje zbog belgijske kolonijalne prošlosti u nekadašnjoj koloniji, opisujući belgijsku vlast kao „režim nejednakih odnosa", nepravedan sam po sebi, obeležen paternalizmom, diskriminacijom i rasizmom koji je „doveo do nasilnih činova i poniženja." Međutim, izvinjenje za teror koji je Belgija decenijama sprovodila u Kongu je izostalo.

20. juna, Lumumbina deca su primila ostatke svog oca tokom ceremonije u Egmont palati u Briselu. Belgijski premijer, Aleksander De Kro, izvinio se u ime belgijske vlade zbog uloge svoje zemlje u Lumumbinom ubistvu: „S moje strane, želeo bih da se izvinim ovde, u prisustvu njegove porodice, zbog načina na koji je belgijska vlada uticala na odluku o okončanju života prvog premijera zemlje." Dodao je: „Čovek je ubijen zbog svojih političkih uverenja, svojih reči, svojih ideala."

Lumumbino konačno počivalište je u posebnom mauzoleju u Kinšasi. Vlada Demokratske Republike Kongo proglasila je tri dana nacionalne žalosti. Njegovi ostaci su položeni u zemlju 30. juna 2022. godine, pa se sahrana poklopila sa 61. godišnjicom Lumumbinog slavnog govora na dan nezavisnosti.

Diktatura Mobutua u Kongu

Predajom Lumumbe vlastima Katange, Mobutu je stekao podršku SAD i zapadnih sila koje su 1965. godine podržale njegov drugi državni udar kada je preuzeo vlast. On je ostao na vlasti preko 30 godina, gušeći nezadovoljstvo i obezbeđujući Zapadu i multinacionalnim kompanijama uslove za pljačku kongoanskih resursa.

Kongo je nastavio da se davi u siromaštvu, gladi i korupciji, dok su stranci iz zemlje izvačili prirodna bogatstva i novac. Zapadne vlade se nisu mnogo osvrtale na Mobutuove često brutalne metode vladavine dokle god im je obezbeđivao nesmetanu eksploataciju ruda i pristup njihovim kompanijama tržištu, pri čemu su i njegovi najbliži suradnici bili optuživani za izdaju, hapšeni i mučeni.

Na demonstracijama u Beogradu povodom ubistva Patrisa Lumumbe učestvovali su i mnogi studenti iz Konga i drugih afričkih zemalja kojih je prestonica bila puna. Jedan mladi student po imenu Šarl Buabe, uzviknuo je: „Mi želimo da pokažemo svetskoj javnosti da svi afrički studenti koji su se ovde okupili izražavaju podršku Patrisu Lumumbi, jer je on jedini bio dostojan da vodi narod Konga. Imperijalisti moraju da odu iz Konga." Svoj glas protesta su na ovom skupu izrazili i akademci iz Sudana i Alžira.

Jedan sudanski student rekao je: „Ako su ubili jednog Lumumbu, neka ne zaborave da u Africi žive milioni i milioni Lumumbi i da njegovom smrću ne mogu da spreče kretanje afričkih naroda ka njihovom cilju."

Pokret nesvrstanih

Nekoliko meseci pošto je Lumumba mučki ubijen, osnovan je Pokret nesvrstanih čije su članice vremenom postale gotovo sve afričke države, ali i Jugoslavija, Indija i mnoge druge. Prva konferencija pokreta održana je u Beogradu.

Jugoslavija se smatrala prijateljem afričkih država, a takav status je decenijama kasnije nasledila i Srbija. U Jugoslaviji je promovisana afrička kultura, kao i borba afričkih naroda za slobodu i jednakost. U Beogradu je 1965. jedna od najpoznatijih izdavačkih kuća „Nolit” izdala roman „Čiča Tomina koliba” koji govori o stravičnom položaju Afroamerikanaca u Sjedinjenim Državama gde su bili robovi. Iste godine snimljen je i film po ovom romanu.

Roland Lumumba, sin Patrisa Lumumbe i direktor Fondacije Patris Emeri Lumumba poručio je 2023. godine da se odnosi Afrike i Zapada i dalje se odvijaju u senci kolonijalizma, „Sarađujemo", rekao je, „ali ne kao jednaki." Sa druge strane, napomenuo je da se „sa Rusijom se sve odvijalo na ravnoj nozi" i dodao: „Ne zaboravljamo da je (SSSR) doprineo našoj slobodi i pomogao nekim afričkim zemljama da se oslobode statusa kolonija koji su tada imale".

Poslednje pismo Lumumbe supruzi

Pincip Info preneo je poslednje pismo koje je Patris Lumumba napisao svojoj supruzi tokom vremena provedenog u zatvoru:

„Draga moja ženo, 

Pišem ti ove reči, ne znajući da li će ikada dospeti do tebe, niti da li ću biti živ kada ih pročitaš. Tokom svoje borbe za nezavisnost naše zemlje nikada nisam sumnjao u pobedu našeg svetog cilja, kojem smo ja i drugovi posvećivali naše živote. Jedino što smo želeli za našu zemlju je pravo na pristojan život, dostojanstvo bez pretvaranja, nezavisnost bez ograničenja.

To nikada nije bila želja belgijskih kolonijalista i njihovih zapadnih saveznika, koji su, direktno ili indirektno, primili, otvorenu ili prikrivenu podršku od nekih visokih zvaničnika Ujedinjenih nacija, tela u koje smo se uzdali kada smo ga pozivali u pomoć́. Oni su zaveli neke od naših sunarodnika, kupili druge i učinili sve da iskrive istinu i spreče našu nezavisnost.

Ono što mogu da kažem je ovo – živ ili mrtav, slobodan ili u zatvoru – ne radi se o meni lično. Radi se o Kongu, našem nesrećnom narodu, po čijoj se nezavisnošću gazi. Zato su nas smestili u zatvor i zašto nas drže daleko od naroda. Ali, moja vera ostaje neuništiva. Znam i osećam duboko u svom srcu da će se, pre ili kasnije, moj narod osloboditi svojih unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja, da će se ujediniti da kaže „ne” kolonijalizmu, ludačkom, umirućem kolonijalizmu, kako bi povratio svoje dostojanstvo u čistoj zemlji.

Nismo sami. Afrika, Azija, slobodni narodi i narodi koji se bore za svoju slobodu u svim krajevima sveta uvek će stajati uz milione Kongoanaca koji neće odustati od borbe, sve dok u našoj zemlji postoji čak i jedan kolonijalista ili kolonijalistički plaćenik. Mojim sinovima, koje ostavljam i koje, možda neću više videti, želim da kažem da je budućnost Konga velika i da od njih očekujem, kao i svaki Kongoanca, ispunjenje svetog zadatka ostvarenja naše nezavisnosti i suvereniteta.

Bez dostojanstva nema slobode, bez pravde nema dostojanstva i bez nezavisnosti nema slobodnih ljudi. Surovost, uvrede i mučenje ne mogu me prisiliti da tražim milost, jer više volim da umrem sa dignutom glavom, sa neuništivom verom i dubokim uverenjem u sudbinu naše zemlje nego da živim u poniznosti i odreknem se principa koji su mi sveti.

Doći će dan kada će istorija progovoriti. Ali to neće biti istorija koja će se predavati u Briselu, Parizu, Vašingtonu ili Ujedinjenim nacijama. To će biti istorija koja će se učiti u zemljama koje su osvojile slobodu od kolonijalizma i njegovih marioneta. Afrika će pisati sopstvenu istoriju i na severu i na jugu i to će biti istorija slave i dostojanstva. Nemoj da plačeš zbog mene. Znam da će moja izmučena zemlja uspeti da odbrani svoju slobodu i svoju nezavisnost. Živeo Kongo! Živela Afrika!”

Bonus video: