Policija joj je pozvonila na vrata i otkrila brutalne stvari o njenom ocu Denisu: "Imala sam čudovište u kući..."
Novi Netflixov dokumentarac „Moj otac: BTK ubica“, koji je izašao 10. oktobra, donosi potresnu priču Keri Ravson ćerke zloglasnog serijskog ubice Denisa Rejder, poznatog pod nadimkom BTK (Bind, Torture, Kill – Veži, Muči, Ubij). Rader je između 1974. i 1991. godine ubio deset ljudi u okolini Vičite, u saveznoj državi Kansas, a uhapšen je tek 2005. godine.
Denis Rader, koji je policiji i medijima slao pisma potpisana kraticom BTK, godinama je uspešno skrivao svoj zločinački identitet. Uhapšen je nakon što su vlasti uspeli da prate disketu koju je poslao lokalnoj TV stanici do luteranske crkve u kojoj je bio crkveni vođa. Kasnije su istražitelji, pokušavajući potvrditi identitet ubice, uzeli uzorak DNK njegove ćerke Keri iz bolničkog nalaza i potvrdili genetsko podudaranje. Rader danas služi deset uzastopnih doživotnih kazni.
Netflixov dokumentarac nastavlja se na memoare koje je Keri objavila 2019. godine i uključuje razgovore s novinarima i policajcima koji su pratili slučaj.
"Policija je pokucala na moja vrata i pitala znam li da je moj otac BTK“
U februaru 2005., tada 26-godišnja Keri Ravson, učiteljica na zameni, imala je slobodan dan kada je policija pozvonila na njena vrata. Pitali su je zna li da je njen otac – zloglasni BTK ubica.
Keri se seća da je, nakon njegovog hapšenja, sedela sa porodicom za stolom i jela piletinu iz KFC-a, dok je njena majka rekla da se oseća kao da joj je muž umro i da se okupljaju nakon sahrane.
"Nakon što je tata uhapšen, svima sam govorila da smo u lošim odnosima. Smejala bih se i držala razgovor površnim. U stvarnosti, umirala sam iznutra“, priznaje Keri u dokumentarcu.
"Skrila sam se od sveta i gotovo deset godina trunula iznutra. Nisam znala ko je moj otac. Je li koristio nas da se skriva? Ako je svaki trenutak mog života bio laž, ko sam onda ja?“
Rader je, priseća se Keri, bio pažljiv i topao otac koji ju je podsticao da bude „devojčica koja se ne boji da se zaprlja“. Ipak, u isto vreme, bio je ubica koji je gušio i ubijao ljude – često čitave porodice. Njegova prva žrtva 1974. godine bili su roditelji sa dvoje dece, a nekoliko meseci kasnije ubio je i 21-godišnju devojku. Sa žrtava je uzimao suvenire – donje rublje ili lične predmete.
Keri je kao dete patila od noćnih mora i straha od mraka
"Ponekad se pitam da li je to imalo veze s tim što je u kući bio loš čovek. To je ono što je on radio svojim žrtvama. Mislim da mi je podsvest pokušavala reći da u mojoj kući postoji zlo.“
Kasnije je saznala da je njen otac vodio beleške o seksualnim fantazijama koje je ispunjavao kroz zločine. U jednoj svesci iz ranih 1980-ih spomenuo je i njeno ime u kontekstu „igre vezivanja u kadi“.
"Pitala sam se da li me je otac zlostavljao kada sam imala tri godine“, govori u filmu.
Nakon njegovog hapšenja, Keri mu je napisala pismo koje je pročitala pred kamerama:
„Nisam znala ništa, kao ni svi ostali, dok FBI nije pokucao na moja vrata. Pokušala sam im reći kakav si divan čovek, kakav si bio otac, ali nisu hteli da slušaju. Ne znamo ko je taj drugi čovek, ali volimo muža i oca kojeg poznajemo svim srcem. Pitala sam se, da li se tebi dogodilo nešto kada si bio dete, želiš li o tome pričati?“
Rader joj je odgovorio kratkim pismom, punim ljubavi, ali bez objašnjenja.
Susret nakon 18 godina
U dokumentarcu opisuje i prvi susret sa ocem nakon gotovo dve decenije, tokom posete zatvoru 2023. godine.
Kada ga je pitala ima li još neotkrivenih žrtava, izbegavao je odgovor. Želeo je, kako je rekao, „da razgovara kao otac i ćerka“. Kada ga je suočila sa njegovim beleškama o „igri u kadi“, tvrdio je da je reč samo o fantaziji i da nikada nije neprimereno dirao članove porodice.
Novi život i borba za istinu
Film završava Keriinom odlukom da više nikada neće posetiti oca. U završnim scenama, večera sa prijateljicama iz detinjstva – ženama koje čine njen mali krug poverenja.
"Svi žele komad mene, svi pitaju mogu li pisati mom ocu. Malo je ljudi koji me žele upoznati zbog mene same“, kaže Keri.
Dugo je odbijala intervjue i medije, posvetila se majčinstvu i vođstvu ženskih crkvenih grupa. Ipak, čak i tada primala je pretnje smrću putem e-maila i društvenih mreža.
Danas, nakon godina tišine, Keri sarađuje sa policijom u pokušajima da se otkriju mogući novi zločini njenog oca.
„Ako je počinio još ubistava, moramo doći do istine pre nego što umre“, kaže odlučno.
No većinu dana, dodaje, ne razmišlja o njemu. Gleda televiziju, igra se sa psom i pokušava da živi običan život.
„Ja sam samo – ja“, zaključuje Keri
