Najnovije vesti

ISPOVEST MIRJANE MIMICE RADOJEVIĆ O BORBI SA KARCINOMOM: Sve se okrene naopačke, ali vi držite život u svojim rukama!
Foto: Privatna Arhiva

DIRLJIVO

ISPOVEST MIRJANE MIMICE RADOJEVIĆ O BORBI SA KARCINOMOM: Sve se okrene naopačke, ali vi držite život u svojim rukama!

Zdravlje

Ako, dok ovo čitate, pomislite - ma neće to mene, to se dešava drugima - grešite, sve se dešava svima.

Tog popodneva sam ležala, gledala neki film, krenula rukom da se počešem i napipala nešto što do juče nije bilo tu. Skočila sam kao poparena, uletela u drugu sobu, zauzela istu pozu pored hazbenda, uzela njegovu ruku, rekla - opipaj ovo... Šta ti je to, jebote! Da ne reče jebote, bilo bi mi lakše.

Narednih nekoliko dana smo pipali moje dojke, čas napipavali da nečega ima, čas nismo mogli da ga lociramo, pričali šta nas je sve strefilo u zajedničkom životu, pa ako će i ovo da nam se desi, onda... Posle nekoliko dana smo precizno locirali to nešto što ne treba da bude tu, moja ruka je nebrojeno puta dnevno kretala da opipa.

Sestra, radiolog, tih dana se šetkala po nekim plažama, pošaljem joj poruku - napipala sam nešto... Desetak dana kasnije prepipavala je moje dojke i konstatovala da nečega ima, ali da joj nedostaje treća dimenzija (šta god to značilo, nisam ni pitala), da je ili neka cistica ili fibroadenom i da će me ujutru odvesti na ultrazvuk, kad sam već tu. Pile smo vino, govorila je - videćeš da nije ništa, opusti se. Pevala sam.

Ujutru u kragujevačkom KBC, doktorka - ej, pa mi se znamo, o, da, sestra - ej, ja sam poznavala tvog tatu, rendgen tehničar - ej, ja sam poslednji pričao s tvojim tatom... Ponovo pipanje, ista konstatacija - ne izgleda da je nešto, ali hajde da pogledamo. I onda... kako je spustila sondu na moju dojku, doktorka je izgovorila - nešto mi je ružnjikavo ovo. Odmah mamograf, odmah - ako nećeš da te lažem, gospode, naravno da neću, već mi ceo svet sedi na glavi, već ne znam gde sam, šta sad - zloćudno...

Mirjana Mimica Radojević
foto: Nebojša Babić

I onda sam, ja koja sam toliko naučila o karcinomu dojke kroz akciju "Moje dojke su OK", počela da plačem. Zbog onoga što me čeka. Koliko god da znate, taj trenutak je kao da su vam rekli da ste osuđeni na smrt, samo vam neće reći kad će presuda biti izvršena. Plakala sam, izvinjavala se, oni mi govorili da se ne izvinjavam, da je normalno što plačem, da ne bi bilo normalno da nemam reakciju. Nije karcinom dojke danas ono što je nekad bio. Nije, ali je potencijalno smrtonosan... Ali je karcinom...

Odatle sam izašla kao led ledeni na onu vrućinu, pozvala hazbenda, pozvala brata, otišla na groblje gde zauvek leže oni koji su me stvorili, kojih nema da jednom od njih sednem u krilo, sklupčam se i budem uplašena, mala i zaštićena...

Odem kući, počnem da čerečim neko pile koje mi je sestra ostavila, ja čerečim pile, mene čereče misli, ona zove da se vratim, da je neka žena otkazala biopsiju, ukazao se termin, vratim se, malo umrem od straha, malo umrem da li će ultrazvuk stomaka pokazati da se kancer baš odomaćio. Za četiri dana sam imala crno na belo da jeste zloćudno, koliko je...

Došao je, izuo se i digao noge na stočić - karcinom dojke, moj neželjeni gost.

Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pokušavala sam da živim isto, ali jednostavno nije bilo isto. Mnogo sam plakala, razmišljala da li da pišem testament, koliko će boleti moju ćerku, kako moj hazbend ne zna da uključi veš-mašinu, da nije posle svega zaslužio da ostane i bez mene, kako će...

Sve šmrcajući, govorila sam sestri - kako će oni to podneti, kako će se s tim nositi, dok nije dreknula na mene: “Neka se nose kako umeju, svakako će se nositi, tebi se dešava, razmišljaj kako ćeš se ti nositi s tim!”

Izašla na konzilijum, čekalo me je: internista, biohemija, grafija pluća, prijava na zdravstveno osiguranje (nisam bila zdravstveno osigurana, pa nije mi bilo potrebno, a užasno sam lenja za te stvari), mlelo me je šta moram, ja sam mlela svoj život, propuštala kroz sito - šta sam zeznula, gde sam zeznula, zašto sam zeznuta...

Mirjana Mimica Radojević, udruženje Milica
foto: Privatna Arhiva

Sunce je isto sijalo i nije isto sijalo. Gde god sam ušla tih dana, govorili su mi - samo pozitivno. Mnogo sam plakala, to je valjda pozitivno, šta znam. Mnogo sam uzdisala, imala sam neverovatnu potrebu da uzdišem i dobro sam se osećala posle toga. Čvrsto sam obećavala sebi da ću prestati da se bavim krivim Drinama. Niti ću ih ispraviti niti ću svet učiniti boljim, svet je sve gori i gori, što ja u njega ne mogu da se uklopim, to je moj problem, moram da se uklopim u sebe, ono malo što imam. Moram da se resetujem u fazu - ma boli me dupe. Koga boli dupe, ne boli ga ništa više. Želela sam da legnem, zaspim i probudim se dan pre nego što sam napipala to što sam napipala, dan pre mamografa i biopsije, u mom starom životu. Nije moglo.

Ono što sam uradila tih dana za sebe: nisam guglala, pričala sam samo s lekarima. Odabrala sam nekoliko ljudi kojima sam rekla, večno ću im biti zahvalna što su bili odmereni kad su mi se obraćali. Svima, uključujući hazbenda, ćerku, brata, sestru, zahvalna sam što nisu izgovarali one banalne stvari - nije to ništa, ih, lako ćeš ti to. Imam rak. Imam zloćudnu, nepredvidivu bolest.

Sreća u nesreći je da su žlezde mirne, da nemam regionalne metastaze, prošla bez hemioterapije, samo sa zračenjem. Što reče moj hirurg - kako smo se nadali, svi dobro smo se udali. Pet narednih godina (pod uslovom da sve bude u redu, da ne bude nekih neprijatnih iznenađenja), biću na hormonskoj terapiji jer je ovaj zlojeb hormonski zavisan...

Šta se dešavalo u meni možda mogu da razumeju samo žene koje su prošle i koje prolaze isto. Kad sam objavila da sam operisana i od čega, ostala sam šokirana koliko mi je žena poslalo mejlove i poruke, koje ovog trenutna prolaze isto što i ja ili su prošle pre nekoliko godina. Šokirana, iako znam da karcinom dojke ima status infektivne bolesti, toliko je čest. Razumem da ne mogu sve o tome javno, različiti smo, različito doživljavamo, što se mene tiče, svaka njihova optimistična priča mi je vetar u leđa i želim da moja priča bude nekoj ženi vetar u leđa.

TO JE SAD IZA MENE

Imala sam ogromnu podršku porodice i nisam se osećala usamljeno, ali u suštini ste sami. Kao da vas je neko polio kofom vode, ne znate šta vas čeka. Rak se u našem narodu još naziva “ono najgore”. Ne znate na početku u kom je to stadijumu i onda vam se ceo život okrene naopačke.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja