Milkica Dimitrijević je pobedila rak i ovo je njena priča.
Nije ni sanjala da će punoletstvo proslaviti na hemoterapiji. Porasla je preko noći i suočila se sa veoma ozbiljnim stvarima.
- Srećan rođendan. Imaš rak. Ne, čekajte. Nije to početak moje priče, ali je suština. Moja priča počela je 20 dana pre nego što je trebalo da napunim 18 godina. Bio je kraj leta. Kada sam išla uz stepenice, zabolelo me je koleno. Zapravo, bol je i blaga reč. Mislila sam da će da eksplodira. Opet, mislim, proći će. Ali nije. Bolelo me je kad hodam, stojim, kad se samo naslonim na nogu. Onda je došao i otok. Krenula sam po lekarima. Rendgenski snimak i magnetna rezonanca pokazali su promenu na levom distalnom femuru (delu butne kosti u kolenu), zbog čega je bilo neophodno da se uradi biopsija. Urađena je. Molila sam se da, ma kako da se to čudo u meni zvalo, bude benigno.
Nisam mu još ime znala, tom svom nezvanom gostu, koji je došao i pre pravljenja liste gostiju za rođendansku žurku. Nisam znala treba li da se bojim. Neki glasić bio je tu da kaže da nije sve tako crno, ali i da me opomene da možda, eto, ipak jeste. Po maminom izrazu lica videla sam da je ozbiljno. Počela sam da ispitujem lekare šta mi je. Zanimalo me je kako se zove taj moj "poklon za punoletstvo". Imao je ime - osteosarkom. Rečeno mi je da je to oblik raka kostiju i da moram na hemioterapije.
IDEMO DALJE
Mrak. Sve što sam planirala palo je u vodu. Kao da budućnosti odjednom nije bilo. Svi planovi, želje, sve je stalo. Bila je samo borba. Tačnije, ono što je u svakome od nas. Ili se boriš ili predaš. Možda sam još bila dete. Možda još nisam ušla u svet odraslih. Možda, ali sam znala da povlačenja nema. OK, život mi se promenio za 360 stepeni, ali idemo dalje... Posle saopštene dijagnoze isplakala sam, doslovce, more suza. Nisam ni znala odakle mi toliko suza. I opet, ide ta rečenica. OK, idemo dalje.... Otišla sam kući, spakovala se i sutradan otišla na Institut za onkologiju i radiologiju u Beogradu, da započnem lečenje. Još uvek maloletna... Jeste da je bolela spoznaja. Ipak, i taj rak sam prihvatila. Shvatila sam ga kao neku novu fazu u mom životu. Crne misli nisu mi bile u glavi. Nisu postojale. Vodila sam se time, obraćajući se svom poklonu za punoletstvo u stilu: "E, uskoro nestaješ, stvarno te ne želim, nezvan si gost". Matematika je odjednom počela da mi se vrzma po glavi. Samo sam brojala kad će sve proći, kada ću se vratiti kući.
Nedelju dana posle prve hemioterapije napunila sam tih mojih 18 godina. Zvanično sam "zagazila" u svet odraslih, mada sam u njemu već surovo bila. Mislila sam o planovima i danima kada sve jednostavno može da stane. Jer, meni je stalo. Trudila sam se da ubijem vreme. Opustila sam se. Išla sam korak po korak. Terapiju po terapiju. Terala sam sebe da budem jaka, da radim ono što mi prija. Morala sam sebe da teram i da jedem, jer tada ti ni do jela nije... Trudila sam se da ne izgubim život, i to ne mislim stvarno, zbog raka. Paralelno sa lečenjem nastavljala sam da se družim, čitam, crtam, pa čak i da učim.
MUKE - DOĐU I PROĐU
Ipak, nije volja jedino što je potrebno. Muka je to, a ni ne znaš. Hemioterapija je u svemu tome nešto najteže. Zavisno od vrste citostatika i krvne slike variralo je i to koliko sam bila na odeljenju. A ovaj prtljag koji ona nosi... Imunitet - nula. Apetit - nema ga. Povraćanje - do iznemoglosti. Kosa - opala. Čak su mi se i obrve i trepavice proredile. Gledala sam samu sebe ćelavu. Tek punoletnu, a ćelavu. Gologlavu skroz, ne iz klinačkog bunta, već zbog mog neprijatelja. Zbog kose, možda zvuči čudno, nisam plakala. I to sam sa sobom u glavi rešila. Rekla sam: u redu, obaveza manje, nema pranja i sušenja kose. Smešno mi je bilo što sam izgledala kao dečak.
Tada sam shvatila da je kosa precenjena. Ona je društvena norma, nameće se devojčicama da bi se reklo kako su lepe. Mislila sam - lepa sam i takva. Moje lečenje trajalo je 11 meseci. Drugari iz škole nisu me odbacili zbog bolesti. Bili su tu. Da zajedno delimo moje bolničke muke. Bili su tu za smeh, za radost. Da uliju elan, mada mi je retko kad manjkao. Tokom lečenja većinu vremena provela sam u bolnici. Nakon tri ciklusa hemioterapije, operisana sam u Institutu "Banjica", odstranjen mi je tumor i ugrađena proteza levog kolena. I to sam prihvatila. Jer, kako da vam kažem - živa sam.
LEKCIJA ŽIVOTA
Tu sam. Shvatila sam bol moje porodice i voljenih, koji su mislili da mene taj moj poklon može da "odnese". Moj drug, taj moj poklon, s kojim se ne družim već godinama, ojačao je moju porodicu. Naučio nas je da se danas lakše suočavamo sa problemima. Mene je naučio, i hvala mom poklonu na tome, šta je prava sreća. Jer, sreća je bila kad sam otišla kući. Konačno. Sa lečenja. Svojoj kući, u svoj krevet, među moje. Rak je zlo. To stoji. Za one koji ga prežive, koji ga samo pretvore u jednu životnu etapu, on je lekcija. Lekcija života. Igrom slučaja, ja sam svoju naučila vrlo mlada.
Milkica Dimitrijević danas ima 28 godina i apsolvent je psihologije. Bila je borac i izašla je iz beznađa u kom se tako mlada našla. Tu je da edukuje ljude. O raku, o onome što on nosi. O pobedi. O onome što je prošla, napisala je i roman koji se zove "Čelična lejdi". Nije joj bilo teško ni da postane "Živa knjiga", nema problem da o svojoj borbi sa rakom priča. Inače, ona se nalazi i u udruženju Mladice. Kaže, ljudi moraju da znaju da se priča o raku ne završava samo lečenjem, jer on može dovesti i do drugih posledica. Važno je da se o tome govori, a Milkica to smatra svojom misijom. Jer ona je heroj koji o tome ima mnogo toga da kaže. Zar ne?
(Kurir.rs/Zdravlje)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
