Nisam bila razmažena, prosto sam imala sve što poželim i znala sam to da cenim jer mnogi ljudi iz mog okruženja nisu imali ni pola kao ja. Studirala sam psihologiju - gle ironije! Želela sam da radim u nekoj velikoj kompaniji u sektoru za ljudske resurse. Da sretnem osobu koja će me voleti i sa kojom će mi biti lepo. Bila sam najobičnija, prosečna, srećna Beograđanka. I onda sam sa drugaricama izašla da proslavimo moj 25. rođendan - mala, vesela i razigrana Mica, fino i smerno dete sa jednom ozbiljnom vezon iza sebe i dve-tri avanturice.
Ništa posebno. Išle smo na neki splav, bilo je leto, više se ni ne sećam koji je bio u pitanju. Možda se više ni ne zove tim imenom, nije ni važno za ovu priču. Bile smo srećne, razigrane, smejale se, uživale. Pile smo omiljene koktele i đuskale. Bilo je to savršeno žensko veče. Onda nam je stiglo piće sa susednog stola. Četiri mladića su nam mahnula. Osmehnule smo se i rekle kako ne možemo da prihvatimo piće. Insistirali su da popijemo i izvinili se ako su nepristojni, pa su brzo ustali i otišli. Bile smo iznenađene, ali smo prihvatile piće mislivši da su baš neki fini momci, pa nam je čak bilo žao što im nismo dale šansu. Bilo je to sasvim obično veče.
Nakon izlaska otišle smo na klopu u "Mek drajv" i gle čuda - u četiri ujutru srele smo pomenutu mušku ekipu ispred objekta kako takođe doručkuju. Interesantna scena - pošto smo se prethodno složile da su simpatični, jednoglasno smo odlučile da im se pridružimo i proćaskamo. Sedeli smo sa njima skoro sat vremena, bili su zaista jako fini, nismo čak ni brojeve telefona razmenili - dodali smo se i zapratili na društvenim mrežama.
Nenametljivo i jednostavno. Otišli smo kućama i tog vrućeg avgustovskog petka i legli sa mišlju da je to bila lepa noć. Prošlo je nekoliko dana, kad pred vikend, jedan od momaka pošalje poruku na Fejsu: "Hej drugarice iz Meka, hoćete li možda ponovo sutra u provod?" Pisala sam mu da nećemo jer putujemo na more sutra ujutru. Proćaskali smo malo, pa je M, iako razočaran vidno, rekao da mu pišem kada se vratim sa puta. Išle smo na Zakintos tog leta nas četiri. Bilo je predivno vreme, ljudi, more, plaže... Najlepših deset dana u mom životu, posebno jer nisam nosila telefon, ostavila sam ga isključenog u koferu. Pravo opuštanje. Jedanaestog dana smo se spakovale i pri polasku na aerodrom, uključila sam telefon da se javim roditeljima - do tada smo komunicirali putem govornica koje su i dalje veoma zastupljene u Grčkoj. Stiglo mi je nekoliko SMS poruka i imala sam 4 propuštena poziva sa jednog te istog, meni tada nepoznatog broja, i nekoliko poziva i poruka od nekih nasumičnih ljudi koji verovatno nisu znali da sam na odmoru. Ništa strašno - javiću im se kada vratim, ali me je kopkalo čiji je ono broj... I sa tom mišlju sam došla u Beograd. Poruke su bile nedefinisane sadržine, bez potpisa, tipa "baš si lepa", "sviđaš mi se", "imaš li dečka"... Iskreno, u životu nisam dobijala takve poruke, pa sam ih prosto ignorisala, nisam znala kako treba da postupim u meni nepoznatoj situaciji, Zaista, da je hteo, predstavio bi se, ko god da je.
Par dana je vladao muk, ali kada sam ušla na Fejs prvi put posle mora, čekala me je poruka od M u kojoj me podseća da se javim kada se vratim. Nisam tome pridavala značaj u tom trenutku - tada nije bilo čuvene opcije "seen", pa sam mogla da "iskuliram poruku" bez bojazni da ću biti provaljena, i nastavila sam da se raspakujem i planiram izlazak te večeri sa drugaricama na naše staro mesto. Tamo je bio ON, M, sa drugovima. Kada me je ugledao, nije se nasmejao, delovao je veoma iznenađeno. Prišao je da se pozdravi, ali umesto osmeha, poljupca u obraz, zagrljaja, počeo je da bude neprijatan i pitao veoma glasno: "Zašto mi se nisi javila?", "Kada si došla?", "Jel si to našla nekog je*ača pa si mene odje*ala?" i ostale nepristojnosti. Sva sreća pa je muzika bila glasna te niko nije čuo taj monolog, ali je Ksenija, moja drugarica, primetila po mojoj faci da se nešto čudno dešava. Pogledala me je, ali sam joj migom dala znak da je sve ok, dok je M nastavljao sa svojim gadostima.
Tada sam mu rekla da nema potrebe niti prava da tako priča sa bilo kim, a posebno ne sa mnom koju je video jednom u životu, pomerila sam se od njega i stala sa druge strane separea, između svojih drugarica. On me je samo pogledao i ubrzo napustio splav. Bila sam neraspoložena do kraja večeri, ali sam izdržala nekako još sat i po, kada sam prijateljicama rekla da idem kući jer sam kao dobila, jer nisam želela da i njima upropastim veče. Krenula sam ka taksi stajalištu misleći na čudnog M i njegov neobjašnjiv ispad. Neko me je uhvatio za ruku i privukao sebi, pokušavajući da me poljubi. Nisam odmah videla ko je niti o čemu se radi, mnogo sam se uplašila i počela da se otimam, kada sam ugledala njegovo lice - bio je to M, glavom i bradom.
"Lud sam za tobom, mala. Želim te samo za sebe. Poludeo sam kada sam te prvi put ugledao. zašto si me ostavila? Zašto mi se nisi javila kada si se vratila? Kako bi tebi bilo da ti ja to uradim?"
Ljudi, majke mi sam bila u šoku: Da mi uradi ŠTA? MENI? o ČEMU BRE, OVAJ PRIČA? Baš sam bila zabezeknuta i belo sam ga gledala, kada je baš prolazila poznanica sa dečkom i prišla mi da se javi - stajali smo na stazi kojom su prolazili ljudi, bilo ko je mogao da nas vidi. Javila sam joj se srdačnije nego što je trebalo verovatno i rekla kako baš idem i ja na Miljakovac, pa se ponudila da podelimo trošak za taksi, i brže bolje otišla uz mlako "zdravo" od onog ludaka. U taksiju sam objasnila kako je to neki frik koga sam videla jednom u životu i kako je super jer su naišli, baš kako i jeste. Ispali su super ljudi, ostavili su me na Zvezdari pa otišli nazad ka Bežaniji. Malo ko bi to uradio za poznanika, i hvala im na tome.
Te noći dugo nisam mogla da zaspim, pa sam razmišljala o tom čudaku. I dalje nisam mogla ni da pretpostavim u šta sam se, spletom nesrećnih okolnosti, uvalila. Moji su otišli na posao rano ujutru, ja sam spavala do podneva. Bila sam sama kod kuće i bila sam jako čudno raspoložena - mučilo me je to od sinoć. U jednom trenutku, neko je pozvonio na interfon. Pitala sam ko je, nije odgovarao, pa sam mislila da je poštar ili tako neko i da ga je neko drugi već pustio. Onda je neko pozvonio na vrata. Pretrnula sam. Znala sam da nešto nije u redu. Kroz špijunku swam videla da je M na vratima. Nisam otvarala naravno, sledila sam se. Razmišljala sam da li da zovem policiju, ali nisam znala šta bih im uopšte rekla?! Onda je M počeo da lupa na vrata i da insitira da ga pustim da mi ne bi napravio haos od života. Ne znam, majke mi, šta mi je bilo u tom trenutku i pustila sam ga od straha, ne znam! Počeo je da se dere na mene kao da smo zajedno i da je on dečko koji maltretira svoju devojku, eto takva scena je bila. Ja nisam znala otkud zna gde živim, kako zna moj broj telefona, kako zna moje prezime, imena nekih ljudi, prijatelja, drugova za koje je pominjao da će da ih prebije... M je urlao a ja sam se zgražavala nad činjenicom da je ZNAO SVE O MENI. Čak i ime tog bivšeg sa kojim sa jedinim i bila u vezi i to tri godine.
Kao u nekom filmu, ja nisam mogla da dođem sebi. Onda mi je rekao "Slušaj me, Milice: ima da budeš moja devojka, da se ponašaš kako ti ja kažem i prekineš da se smucaš kojekuda sa ko zna kime jer si ti MOJA! JASNO?" Pokušala sam da mu objasnim da se smiri, da je to suludo, lupio mi je šamar i izvadio nož iz džepa. Pretio mi je da će mi uništiti porodicu, silovati majku, ubiti oca, maltretirati drage ljude... Mislila sam da umirem.
Molila sam ga da me ubije odmah. Rekao je da te večeri dolazi na večeru kod MOJIH i da treba da ga upoznam sa roditeljima i objasnim da mi je to MOMAK ZA KOGA ĆU SE UDATI. Otišao je. Ne znam o čemu sam razmišljala niti kako sam uspela da zaključim da moram to sve da uradim, ali bila sam van sebe. Moji su bili u šoku, ja prestravljena. Videli su da sam pogubljena ali su mislili da imam tremu, šta li. Divni moji roditelji. Nisam mogla da prestanem da se proklinjem zbog činjenice da sam naletela na verovatno NAJVEĆEG LUDAKA NA SLOBODI U BEOGRADU!
Prošla je večera, M me je grlio, ljubio, mislila sam da ću da povratim svake sekunde. Onda je rekao da je kasno i da mora da ide, kao i da će ujutru doći po mene da me vodi negde van grada. Moji su bili srećni zbog finog dečka, ali i iznenađeni što im ga nisam pominjala. Stvarno, kada razmislim, on je delovao savršeno: smiren, lep, uglađen, lepih manira... ali BOLESTAN PSIHIČKI. A to se ne vidi, nažalost. Našao je mene, svoj "plen" i morala sam da igram njegovu igru kako bi svi oko mene ostali bezbedni. Užas!! M-ova igra je trajala DVE NEDELJE.
Prisilio me je na seks, non stop me dirao, ljubio, uhodio. Nisam smela da odem na kafu sa drugaricama bez njega. Svi su bili iznenađeni njegovom pojavom i prisustvom u mom životu, ali su ga prihvatili. Zanimljivo da su i njegovi drugovi bili oduševljeni činjenicom da se M konačno skrasio, kažu, mnogo je voleo žene... Da li je moguće, pitala sam se, da ništa nisu znali?! Posle dve nedelje on me je zaprosio u nekom restoranu, logično, morala sam da pristanem odmah, ali sam po dolaksu kući pukla. Ispričala sam mami sve. Žena je bila van sebe.
Zvala je tatu da odmah dođe kući sa posla, tata je zvao prijatelja u MUP-u tražeći rešenje za ogroman problem, ali nažalost, zakonskog problema nije moglo biti - punoletni smo oboje, naizgled normalni, sve je ok i nije postojala očigledna opasnost da će M bilo šta loše uraditi... Posle celonoćne agonije M je ujutru u 9.30h pozvonio na vrata. Moji nisu ni na posao otišli, ma užas. Nikada neću zaboraviti taj trenutak: tata ga je uhvatio za gušu tako jako da ga je podigao od zemlje pola metra, činilo mi se i očima krvavim od besa izgovorio: "Slušaj dripče: sada ćeš da izađeš odavde i nikada, ponavljam NIKADA VIŠE se nećeš oglasiti! Pobeći ćeš u svoju mišju rupu i zakopaćeš se tri metra pod zemlju da te ja ne bi zakopao. Budem li ćuo da si POMISLIO na Milicu, ja ću ti presuditi. Jasno?" Sećam se da je M samo izašao napolje bez reči. Više nikada ga nisam videla ni čula.
Mada sam se dugo plašila da uopšte izađem na ulicu - išla sam kod psihologa, psihijatra, zapostavila faks. Drugarice, prijatelji, porodica, mama, tata - bili su uz mene bezuslovno i beskrajno im hvala na tome. Godinu dana mi je trebalo, tačno godinu dana da se povratim.
Međutim, ova priča nema hepi end. Na moj sledeći rođendan, 26. po redu, tačno godinu dana posle one nesrećne noći kada sam upoznala M-a na splavu, odlučila sam da odem iz Srbije. Zauvek. Prijavila sam se na kasting za jednu avio kompaniju i prošla iz prve, imala sam sreće. Osećala sam da moram da odem iz Beograda, jer sam imala strah od svega i svih ovde. Osećala sam da u Beogradu više nikad neću biti normalna, bezbedna i svoja. Otišla sam daleko, danas živim u jednoj dalekoj i lepoj zemlji čije ime neću otrkriti jer će me neki onda lako naći, proputovala sam ceo svet i imam sve što poželim - lepo živim. Nikada se nisam vratila u Beograd, punih 10 godina - roditelji i moje drugarice stalno dolaze kod mene, a često se srećemo i po belom svetu na proputovanjima, ali u Srbiju više neću nogom kročiti. I nikada više, do danas nisam ni poljubila nekog muškarca, kamoli nešto više. Inače sam ok. Smejem se, baš onako kao stjuardese, od uha do uha.
(dnevno.rs/Milica R.)
