U četvrtom razredu osnovne škole Korneliju je za oko zapala devojčica koju je često sretao a kasnije se i zaljubio u nju.
"Otkrio sam da je živela u Domu za decu bez roditeljskog staranja. Tu je većina dece posle Drugog svetskog rata bil iz Bosne i Hrvatske. Mislio sam da se zvala Mara ali to nikada nisam pouzdano saznao. Prvi put sma je spazio na jednom ćošku na putu do škole. Imala je dugačku kiku. Čim bih je ugledao kretao sam se iza nje jer mi je nedostajalo hrabrosti da joj priđem. Mesecima sam razmišljao, žarko želeo da je uhvatim za ruku i da tako zajedno odemo u školu", priča Kornelije koji je tak posle nekog vremena skupio hrabrost da joj se obrati.
"Nisam se usuđivao ni da je pogledam od uzbuđenja, straha i lepote što hoda tik uz mene. Kao sledeći veliki korak pamtim da sam se posle nekog vremena odvažio da je uhvatim za ruku. Kad se i taj dan desio osetio sam kao da lebdim. Nikome a kamoli roditeljima nisam mogao da otkrijem svoja osećanja", priseća se kompozitor koji nikada nije ispuštao iz vida svoju prvu ljubav. Kada je nakon osnovne škole prešao u osmoljetku školu, više je nikada nije video. Početkom osamdesetih napisao joj je pesmu i često je se saćao.
"Bilo bi divno i neverovatno da se prepozna u ovim mojim rečima i moža mi se javi".
(Blic Žena)
