Taj sindrom pogađa jednu od 5.000 žena, a u želji da otkloni predrasude o ovom poremećaju, podelila je svoju ispovest.
"Kad je prvi put video doktora, moj je otac složio hrabro lice. Majka to ipak nije podnela tako dobro, krivila je sebe narednih 10 godina i bilo je užasno gledati je takvu. O tome uopše nismo pričali pet godina otkako smo saznali. Nisam mogla da pričam o tome, osećala sam se uništeno i neverojatno krhko. Moja majka misli da je odgovorna jer je nešto pogrešno uradila u trudnoći, a ja sam joj pokušala objasniti da to nijue do nje nego do gena. To je stanje je koje je pun predrasuda, a najbolnije iskustvo mi je bilo to što me dečko ostavio pošto je saznao. Bila sam verena, imala sam 21 godinu i živela u Atini. Pošto sam vereniku sve ispričala o svom sindromu, prekino je veridbu. To je sve u prošlosti i sada sam OK. Proteklih pet godina, na sreću, u srećnoj sam i ispunjenoj vezi, on je otpočetka znao za moje stanje i bez obzira na to, želeo je da bude sa mnom. Mama me sa 14 godina odvela kod doktora jer još nisam dobila menstruaciju, a on me samo pregledao i to je bilo to. Tek sa 16 godina sam otišla u bolnicu na pregled i zaključili su kako nemam vaginalni tunel i da imam Rokitanski sindrom. Budući da sam rođena bez vagine, doktori su hirurški to sredili kako bi mogla normalno da imam seks.
Sve je prošlo OK, dve nedelje sam ležala u bolnici bez ustajanja, a onda sam mesecima radila vaginalne vežbe kako bih proširila svoj novi vaginalni tunel, a sve je to bio revolucionarni zahvat u tadašnjoj grčkoj medicini. Vagina koju su mi doktori napravili bila je mala i uska i imala sam bol prilikom seksa, a onda sam još jednom imala operaciju da bi "proširili ulaz". Nakon toga sam bila fizički OK, ali psihički baš i ne. To je bio teret, kao nešto čega se ne možete da rešite. Imala sam momke koji su me psihički zlostavljali, a zbog toga godinama nisam mogla da imam normalnu ljubavnu vezu. To mi je stanje ukralo mir, sigurnost, sreću. Imala sam ogromnu prazninu koju nisam znala kako da ispunim, pa se ispunilo sramotom i besom. Sada je prošlo 10 godina, pa iako se ponekad osećam loše, više se ne stidim. Shvatila sam da to ne mogu da promenim, moram da živim s tim. Prvih nekoliko godina sam se borila sa depresijom, napadima panike i tugom, ali to me je sve naučilo jednoj važnoj lekciji - ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo. Sve to me učinilo zrelijom i na tome sam zahvalna. Definisalo me je kao čoveka i nemam planove za budućnost već živim dan po dan. Za to ne zna mnogo ljudi oko mene, želela sam to da sačuvam kao tajnu, a mama je rekla samo porodici. Nije pametno govoriti svima jer ljudi samo bezrazložno sažalevaju. Nisam mogla da nađem grupu za podršku u Grčkoj, ponekad mi se činilo kao da živim u srednjem veku. Volela bih jednog dana biti majka, barem u nekom obliku, bilo biološki, kroz surogata ili da usvojim. Majka nije samo ona koja rodi, već ona koja brine o detetu. Volim decu, videću što će biti... Želim da pružim podršku svakoj ženi koja je u istoj poziciji. U sebi sam pronašla snagu jer želim da pomognem upravo njima, jer se ne pomažemo međusobno, ko će nam pomoći! Razgovor o tome nam daje snagu.
