Kada imam sreće, sanjam kako ponovno živim u toplom domu i na kratko se osećam opušteno kao da sam u nebu, počela je svoju tužnu priču 66-godišnja beskućnica iz SAD-a. Nekada je imala sve, a sada živi na ulicu. Kaže kako nikada nije mislila da će starije dane proživljavati u teškom siromaštvu.
Ovo je njena ispovest:
Oko 4:30 sati, dok ostatak sveta još spava, budim se i pod okriljem mraka odlazim. Spavam na mestima koja imaju malo stabala ili na parkiralištima bolnica i crkvi. Ali, ipak postoji rizik da će me neko vidjti ili da će me pronaći policija. Srećna sam ako se uspem opustiti i odspavati šest sati. Osećam se omamljeno, nemam energije, a noge i ruke su mi otečene. Svako jutro se osećam kao da me pregazio kamion.Teško je kada nemaš svoj dom u 66 godini života. Nikad nisam mislila da ću pod stare dane živeti u autu. Većinu života imala sam krov nad glavom, hranu na stolu i stalan posao kao novinar i pisac. Odrasla sam u porodici srednje klase u državi Njujorku. Bila sam u mogućnosti da živim lepo i putujem svugde po svetu, od Evrope, Indije... Završila sam fakultet.
Moj život se počeo polako raspadati sredinom 40-godina života. Razvela sam se, a tri člana moje porodice su preminula. Izgubila sam sve, obolela sam od fibromilagije. Stigla je recesija.Radila sam kao pisac, urednik, PR menadžer, ali dobre plate koje sam dobijala naglo su se smanjivale. Poslala sam stotine cv-jeva pokušavajući pronaći stalan posao. Potrošila sam ušteđevinu. Sa 62 godine otišla sam u prevremenu penziju koja mi ni blizu nije dovoljna za život.
Potom sam uselila u neki jeftini stančić. Imala sam cimera kako bi troškovi bili manji. Ali, taj čovek je bio alkoholičar i nasilnik. Bilo je toliko grozno da sam morala otići. Dve godine kasnije živim u svom autu i pokušavam pronaći dom, a iznajmljivanje stanova je jako skup. Dobijam bonove za hranu za mesec dana, ali oni potraju tek nedelju dana. Ovaj život ostavlja traga na mom zdravlju. U zadnjih godinu dana bila sam u bolnici 13 puta. Imala sam i operaciju raka dojke.
Život beskućnika je jako usamljen, ljudi dođu i prođu. Moj pas mi je sada najvažniji na svetu, uvek je uz mene. On mi daje razloga da se probudim ujutro i ustanem.
Ovaj život je stalna borba i preživljavanje, gladovanje i očaj. Ponekad se probudim i nisam sigurna hoću li preživeti. Kako više mogu živeti bez posla, bez novca, bez svog doma.
Ponekad sednem na plažu, gledam talase i pokušavam se prisetiti šta je važno u životu, koliko divnih i dobrih ljudi ima na svetu. Pokušavam se prisetiti svog prethodnog života i svega lepoga što sam proživela. Kada imam sreće, sanjam kako ponovno živim u toplom domu i nakratko se osećam opušteno kao da sam u nebu.
