Kad sam pre 365 dana ušla u stan, vodeći ga za ruku, prvo sam videla da nema gramofonskih ploča. Dalje i nije bilo potrebno. Odneo je i sve ostalo svoje. Ostalo je naše.
Sada, godinu kasnije, kad uđem više mi nikad te ploče ne padnu na um. Doduše, odavno ih se ne sećam. Samo kad pogledam njega, pitam se da li mu nedostaju. Zna li uopšte da su tu ikad i bile? I čemu su služile. Meni se čine tek kao detalj, nekakav ukras, prašnjav i pomalo arhaičan. Baš kao i mi.
Danas, godinu kasnije, osećam kao da me neke istrgnuo iz vlastitog života, ali ne sad, već onda kad se sve to dešavalo. To nisam bila ja. I ne znam kako sam se našla u toj glavnoj, a sporednoj ulozi svog života. Danas imam dečaka od skoro četiri godine i samohrana sam mama. On sa tatom ne živi tih godinu dana, a meni izgleda da je oduvek tako. I poprilično mi ništa ne fali, navikneš se. U početku ti bude strašno, toliko da ćeš sigurno oboleti od nečega, makar preležati upalu pluća terajući sebe da sve bude u redu i da možeš. Navikneš nekako da budeš gonič vlastitog roba sebe.
A postaneš duplo odgovorniji, postaneš trostruko umorniji, postaneš koktel nervoze, atomska bomba emocija, suvi cvet i procvetao behar. Postaneš i mama i pomalo tata, i dete po potrebi, i drsko i žilavo stvorenje. Nema šta ne budeš, a najviše budeš usamljen. Al baš na toj vetrometini vlastitog postojanja zagledaš se duboko u sebe, izvratiš dušu, provučeš je kroz devet voda pa okačiš na lagani poveterac. I mnogi te osuđuju, a ne znaju. Nikad nisu znali, niti će. Žena sa možda malo tamnijim podočnjacima, ali kristalnog pogleda. Koja umorna i ponekad i bez pet minuta dnevno za sebe, kad grad usni, a on umoran od nestašluka, dok zguljenih koljena miriše na drugi sladoled danas, duboko diše i sanja leptire, gleda ga kako baš tad raste i doseže zvezde.
Danas, kad plače, razmišljam zašto. Da li ga sve to boli, i koliko? Da li je samo obično, nekad hirovito dete, koje se pekmezi jer nije dobilo sve što je poželelo? Ili ga boli nedostajenje. Pitam se da li on to uopšte oseća? I šta da radim ako ima ožiljke? I koliko su duboki? I da li je ljubav dovoljan melem ili će ih uvek, kasnije kroz život nositi kao težak kamen, što ponekad vuče na dno.
Mnogo je pitanja, a uvek premalo odgovora. I sebi i drugima. Pitaš se da li je trebalo da ovog jutra namažeš margarin i pekmez, da li je maslac bolji, da li će biti novca za baš one nove patike koje si zamislila na njegovim nogama, da li će ostati za tvoju frizuru. Pitaš se kako izmaštati sve one već napisane bajke, dok mu njegovo danas serviraš kao novu, još lepšu, nikad ispričanu. I jesi li nekakav junak ili tek zla baba roga? Pitaš se da li dok sedite sa drugima uviđa da ste vi tek deo nečega, a još uvek ne znaš koje su reči dovoljno jasne za njegovih nepunih 1460 dana. Da kasnije usni s mirom u srcu. Pitaš se da li se tvom detetu tuđa mama zvonkije smije, da li mu je lepša, da li je bezbrižnija pa će ga toplije dodirnuti za nosić, pitaš se da li je tvoje dete srećno…
"Nikad te neću ostaviti", začuješ od njega onda jedno jutro, nakon tih 365 svedenih na vaš mali, zajednički, najlepši svet. I znaš da vas mnogo toga zajedno boli, ali i zajedno voli. Da si mu ti, tako umorna, živčana, hirovita, mama koja usni na jednoj nozi, koja mu da da pojede paštetu, najveći junak najlepše bajke. Njegovog života. I da će zvuk pucketanja sa nikad poslušanog starog gramofona ostaviti neke male brazde, ali da je muzika koju će izroditi mnogo lekovitija. Da ste podjednako lepi i u starim patikama, sa starom frizurom. I da nijedna mama ne plače kao njegova i ne smeje se kao ona. I da je svaki odlazak bio dolazak nečeg drugog. Vas takvih kakvi ste sad. I zna da boli i da plaši i peče i razdire. I da umreš od brige i oživiš zbog iste. Al kad ti se oni mali prsti upletu u kosu, znaš da postojiš. Sa smislom.
Kurir.rs/ Lola magazin, Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
