Najnovije vesti

IMAM 21 GODINU A ZBOG NAPADA PANIKE HTEO SAM DA SE UBJIEM: Čučao sam ispred vrata, lokva znoja je bila ispod mene, a onda sam odlučio da SREDIM SVOJ ŽIVOT!
Foto: Profimedia

SVAKI DAN JE BORBA

IMAM 21 GODINU A ZBOG NAPADA PANIKE HTEO SAM DA SE UBJIEM: Čučao sam ispred vrata, lokva znoja je bila ispod mene, a onda sam odlučio da SREDIM SVOJ ŽIVOT!

Žena

Jedan momak imao je jezivih problema sa napadima panike. U iskrenoj ispovesti istakao je kako je naučio da se bori, te da je to sada deo njegove svakodnevice. 

 

Ipak, i danas mu se dešava da jednostavno ne može da izađe iz stana i otarasi se crnih misli. 

 

foto: Profimedia

Taj dan krenuo sam na faks, kao i svaki drugi. Noć pre sam gotovo prebdeo. Trebalo je da održim seminar, germanistika. Znam da su mnogi od vas o tim studijama čuli horor priče, barem oni koji su nekad bili na Filozofskim fakultetom u Zagrebu. Nije baš toliko strašno. Da, sva je nastava, barem pre 10 godina kad sam ja studirao, na nemačkom od prvog dana, ali to nekome ko svojevoljno studira jezik ne bi trebalo da bude problem.

 

Prve godine je odustalo već više od polovine upisanih, no ja nekako nisam imao posebnih problema sa time koliko su studije zahtevne. Prolazio sam relativno bezbolno. Znao sam se, doduše, tu i tamo zakačiti s nekom od profesorki, ali bi uglavnom one bile u pravu. Kampanjac, pogađate. Mislio sam, naime, da sam bolji od drugih i da meni domaći zadaci ne trebaju. Bog zna da ih je bilo, nekad sam znao i po osam sati da rešavam raznorazne zadatke. I kad kažem nekad, barem tri puta nedeljno i to samo za vežbe iz jezika – gde je tek ostatak! Ne žalim se, samo ocrtavam kontekst.

 

Javni nastupi mi nikada nisu bili posebno dragi. Uvek sam mislio da i drugi imaju tremu. Pa ipak, vremenom je to sve nekako postajalo sve gore, a da ja to nisam ni primećivao. Socijalni kontakti postajali su mi sve naporniji. Kad bi mi zvonio telefon, otišao bih u drugu sobu – toliko je to daleko išlo, a situacije koje bi od mene zahtevale da razgovaram s nepoznatim ljudima zaobilazio bih u širokom luku. Svoje sam ponašanje pripisivao asketizmu, oduvek sam bio nešto rezervisaniji, nisam u tome video ništa alarmantno.

 

No, vratimo se mi tom mom nesrećnom izlaganju. Dobro sam se pripremio. Ipak je trebalo da ispunim sat i po temom koju sam izabrao. Tako su nas, naime, pripremali za karijeru profesora koja valjda čeka većinu studenata na Filozofskom. Jevreji u koncentracijskim logorima. Da je lako štivo, nije. Posebno kad se u obzir uzme činjenica da je u mojoj porodici bilo ljudi koji su tamo stradali. Lični pristup je uvek najbolji pristup, time se barem ja vodim. Kad malo bolje razmislim, možda je i to kumovalo onome što je usledilo. Ne znam osobu koja bi mogla da ostane ravnodušna na strahote koje su ti ljudi tamo prolazili, a ja sam uvek verovao u temeljne pripreme. Predavač o materiji mora ipak znati više od bilo koga drugog u auditorijumu.

 

I ranije sam znao iz stana da izlazim s knedlama raspoređenim od glave do pete. Nisam se na to obazirao. Nisam se obazirao ni na činjenicu da sam se znojio neuobičajeno više nego inače, oduvek se znojim kao svinja. Kako sam se približavao fakultetu osetio sam da mi se telo nekako opire hodu. Uskoro mi je bilo i muka. Previše kafe, premalo hrane. Oduvek sam voleo da racionalizujem svoju stvarnost.,

 

Kada sam konačno ušao u zgradu počeo sam otežano da dišem, kao da mi neko lagano ali moćno pritiska prsa. Osim toga, želudac me je ubijao. Kao da je neko pustio svu kiselinu iznutra napolje, da me ujeda. Znojenje se izmaklo svakoj kontroli. Doslovno se s mene cedilo kao da sedim u sauni. Dotad su me izdale i noge. Nisam mogao da stojim. Čučao sam ispred vrata, lokva znoja je bila ispod mene. Gotovo uopšte više nisam mogao da dišem, ali u najgorem stanju mi je ipak bilo srce. Toliko je lupalo da sam bio siguran da ću umreti. Ne, znao sam da umirem. Mračilo mi se pred očima, drhtio sam poput grane na vetru. Bio sam bled kao krpa, a znoj koji se cedio iz svake moje pore bio je hladan poput sibirskog jutra.

 

Trenutak kada su kolege počele da se okupljaju nisam ni registrovao. Uskoro je stigla i profesorka. Svi su se oko mene okupili zabrinutih pogleda. Žena je mislila da se izvlačim. Ja sam jedva govorio. U životu mi nije bilo gore, ali nisam mogao da dopustim niti sebi niti njoj da bude u pravu. Inat, koliko mi je puta spasio život, a još i češće zagorčao... Uglavnom, od svega me više u životu uvek pokretalo to, inat, ali to je već dijagnoza za neku drugu priču.

Ne znam kako, ne znam odakle, ali naterao sam se da uđem. Pre sam se kratko odvukao do WC-a, umio se hladnom vodom i krenuo u ponor pa šta bude. Zver koja mi se zavukla u prsa i divljački se borila da mi rastrgne grudni koš kako bi izašla - malo se primirila. Tako sam razmišljao u tom trenutku. 

 

Prvog dela izlaganja se uopšte ne sećam. Drugi deo mi je mutan. Pribrao sam se tek kada se sve završilo, a čitavu epizodu sam nazvao tremom. Bilo bi super da je tu stalo. Nije. Moje je stanje postajalo sve gore i gore, a ja nisam imao pojma šta mi se događa. Bio sam uveren da sam ili poludeo ili da je u pitanju neki rak. Rak je, vidite, kod mene uvek opcija. Te epizode, poput one maločas opisane, postale su moja svakodnevna stvarnost. Bilo je toliko gadno da sam u jednom trenutku naprosto prestao da izlazim iz stana. Nisam mogao ni sa kim da razgovaram, ignorisao bih zabrinute pozive. Onda sam se oglušio i na poruke, a uskoro je došao trenutak kad sam jednostavno isključio telefon i živeo tako, danima.

 

foto: Profimedia

Postao sam depresivan. Kada bih prolazio pored prozora razmišljao bih šta bi se dogodilo da skočim. Psihijatar nije bio opcija. Dugo. Pa šta će selo reć', ako se pročuje da sam lud? Jer, ko bi onde išao da nije lud... Počeo sam nesnosno da pijem. Tad bih jedino mogao nekako da progutam svu tu silinu mraka koji me je gutao dok je iza sebe ostavljao samo sve veće nemani koje bi me razjedale iznutra. Jedino što sam tad osećao bili su parališući strah i bezgranični bes. Događalo mi se da se ujutro probudim u hodniku na podu ne znajući kako sam tamo završio.

 

Samog sebe me je bilo sramota, ali ne toliko da potražim pomoć. Moje se lampice nisu upalile ni onda kada su mi se najavili matori, a ja sam morao da ispraznim balkon od praznih flaša. Zaradio sam oko 30 evra kada sam ih prodao u Konzumu. Popeo sam se na 16. sprat i pogledao u bezdan. Doveo sam se do toga da nisam stan napustio gotovo dva čitava semestra. Nisam položio nijedan ispit, napisao nijedan seminar. Od mene su odustali svi moji prijatelji, mislili su da sam kreten koji neće da se druži sa njima, a ja im ni u jednom trenu nisam otkrio ništa o očaju koji sam živeo. Tako dalje više nije išlo, pa kako god. Dođe trenutak kad čoveku život postane previše. Ne sećam se kako sam se našao gore, na vrhu zgrade. Da stvar bude smešnija, živeo sam u neboderu koji su zvali Neboderom smrti. To sam saznao tek kasnije. Tad sam odlučio da je dosta. Lud ili ne, ubiti se neću. Je*em mu Boga, imam 21 godinu i nema tog mraka koji će me progutati! Nek me zatvore u ludnicu, boli me ku*ac. Inat.

 

Spustio sam se na drugi sprat, hodao sam – tačno se sećam. Pripremao sam se da nazovem mamu. Bio je to prvi put da razgovaramo nakon dugo vremena. Rekao sam joj da mi treba pomoć, da moram kod psihijatra jer nešto sa mnom nije u redu. Idući dan sam sedeo na svojoj prvoj seansi. Da je bilo ugodno nepoznatom čoveku govoriti o sebi, nije. Trebalo mi je vremena da se otvorim. A anegdotu s prozorima, suicidalnim mislima i izletom na krov mu nisam nikad ispričao.

 

Moji napadi panike nikad nisu prestali, ali sam s njima naučio da živim. Svesno sam se, vremenom, počeo dovoditi u situacije koje bi me inače paralisale. Krenuo sam na faks, uhvatio sam se u koštac sa svojim prijateljima. Počeo sam da izlazim, prvo samo na otvoreno pa na kafe, a onda i van. Prestao sam da pijem. Sredio sam se.

 

Moja je dijagnoza deo moje svakodnevnice, pomirio sam se s tim. Neke će mi stvari uvek biti teže nego drugima. Još uvek ima dana kad jednostavno ne mogu da izađem iz stana, da se javim na telefon ili se otarasim crnih misli. Retki razumeju koliko ta borba iziskuje energije, srećom. Kritičnih je situacija bilo, neću da lažem, ali ne zbog napada panike. Čoveku se nekad život raspadne sam od sebe, zbog stvari na koje nema uticaja. Kao što su to, recimo, raskidi. No, ono što mi je najviše pomoglo, osim psihoterapije, je rutina. Uhodani obrasci po kojima se krećem. Posao. Može se. Sve što treba je gram muda i tona istrajnosti. Može i inat. Samo nek' pomaže.

 

foto: Profimedia

Kurir.rs/100posto.hr/Foto: Profimedia

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...