Prošlog leta, jednog jutra sam se probudila i objavila: "Biram da danas budem srećna!"
Ustala sam iz kreveta i zapisala sve stvari na kojima sa zahvalna. Kasnije sam proverila svoj Tviter nalog, potisnula bes koji me je obuzeo kada sam pročitala prvih par tvitova i probala da probudim malo simpatije za svoje standardne hejtere koji su me kao i uvek obasipali pretnjama i uvredama. Potom sam se uputila na terapiju za koju sam se nadala da će mi pomoći da proširim svoje društvene veštine, piše novinarka Olga Kazan za "The Atlantic". Njen eksperiment koji je opisala u ovom magazinu privukao je mnogo pažnje, a evo kako je tekla njena promena ličnosti.
Ušla sam u eksperiment nad samom sobom. Želela sam da promenim svoju ličnost. Psiholozi kažu da se naša ličnost sastoji od pet stvari: ekstrovertnosti (odnosno, koliko smo društveni), svesti (koliko smo disciplinovani i organizovani), empatičnosti, otvorenosti (koliko lako prihvatamo nama strane ideje) i neurotičnosti (koliko smo anksiozni i depresivni).
Ljudi su obično zdraviji i srećniji kada imaju više od prve četiri osobine, a kada su nisko na strani neurotičnosti. Ja sam prilično otvorena za nove ideje i odgovorna, ali sam više introvertna, ne stojim dobro sa empatijom, a neurotična sam do bola.
Dok sam istržavala nauku o ličnostima, shvatila sam da je moguće menjati ove osobine i to tako što ću usvojiti pojedine navike. Dala sam sebi tri meseca.
Nikada mi se nije dopadala moja ličnost, a nisam se dopadala ni drugim ljudima. Sećam se da smo u srednjoj školi bili podeljeni na parove i trebalo je da napišemo lažne umrlice za svakog od nas. Pisali smo ih tako što smo intervjuisali "ožalošćene" o ličnosti "pokojnika". Moj partner u zadatku od mojih bližnjih nije mogao da istrese ništa pozitivno o meni, osim da "mnogo volim da kupujem namirnice". Nedavno sam bila kuma na venčanju najbolje prijateljice, koja me je gostima opisala kao "veoma tvrdoglavu i svojeglavu". Nije da je to netačno, ali ne bih volela da je to jedino što ljudi vide u meni. Uvek sam bila loš gost na zabavama jer sam birala depresivne teme, volim da nabrajam sve loše u svom životu i uopšte na svetu, a često to začinim pričom kako je sve ionako besmisleno jer će nemoguće promeniti bilo šta.
Kroz razgovor sa stručnjacima i čitanje shvatila sam da, iako je moguće donekle promeniti svoju ličnost, nemoguće je pretvoriti se u potpuno drugu osobu. Više su to kozmetičke promene, koje olakšavaju život vama i svima oko vas. Ako ste ceo život ekstrovert, ne možete prosto da se pretvorite u introverta i obrnuto. Međutim, naš temperament se pomalo menja svake godine. Mnogo se menjamo u toku dvadesetih i u ranim tridesetim godinama. Generalno, svi mi postajemo manje neurotični kako starimo i mnogo smo empatičniji i otvoreniji. To se verovatno zove zrelost.
Na našu ličnost može da utiče mnogo toga, pa i posao - istraživanja su pokazala da ljudi sa stresnim poslovima postaju introvertni i neurotični pet godina nakon bavljenja tim poslom. Međutim, uz malo napora, moguće je donekle promeniti stvari u našoj ličnosti koje nam smetaju. Učenici koji svesno ulažu više napora u domaće zadatke postaju odgovorniji. Čak i igrice mogu da pomognu - jedno istraživanje je pokazalo da su penzioneri koji su za hobi uzeli slaganje puzli i sudoku postali mnogo otvoreniji za nova iskustva, iako su već u godinama.
Pitala sam stručnjake i šta ljudima najčešće smeta kod njih samih. Većina želi da bude ekstrovertnija, odgovornija i manje neurotična. Iznenađenje je s njihove strane došlo kada sam im rekla da želim da budem prijatnija i otvorenija za saradnju - naime, kako kažu, većina ljudi misli da su previše saradljivi, a to je retko kad istina.
Moji roditelji su staromodni ljudi, odrasli u Sovjetskom Savezu. Moja novinarska karijera im je oduvek nerazumljiva. Išla sam u lošu osnovnu školu i završila loše cenjen fakultet. Za svaki moj uspeh morala sam da se borim do krvi, da radim više nego svi oko mene, da se dokazujem više nego neko sa prestižnog fakulteta. Svaki moj tekst, svaki mejl koji bih poslala budio je u meni anksioznost od koje sam se tresla i noću ne bih mogla da spavam. Neuroze su me gurale da idem dalje, ali ne možete da se večno napajate na neurozama - sada su počele da me guše i koče.
Prvo što sam u svom eksperimentu uradila bilo je da otkrijem kakva sam zapravo danas. Terapeut mi je dao test ličnosti koji sam popunila - ekstrovertnost mi je bila na minimumu, odgovornost skoro na maksimumu, prosečno sam saradljiva. Ne verujem ljudima, ali ipak saosećam sa njima. I na kraju, uzrok svih mojih problema - neurotičnost. Ispostavilo se da sam od 100 mogućih poena na temu neurotičnosti osvojila 94.
Šta je bio moj recept za menjanje ličnosti? Zadala sam sebi zadatke - da upoznam nove ljude, da meditiram, da pišem na čemu sam zahvalna, da češće ljudima šaljem poruke, da ih pitam kako su, da ih ohrabrim i podržim. Zadatak mi je bio i da dam sve od sebe da nađem pozitivnu stranu kod ljudi koji me beskrajno nerviraju.
Istini za volju, kada sam razmišljala o sebi, shvatila sam da sam se već menjala - u srednjoj školi sam bila tiha, stidljiva i štreber. Jedno vreme sam bila i duboko religiozna. Na fakultetu sam bila divlja i interesovali su me samo muškarci. Danas sam hermetički zatvorena i puna gneva i anksioznosti. Vreme je da to promenim.
Radila sam vežbe, išla na terapije, čitala i pitala se da li je moguće da pretvorim sebe u prijatniju osobu. Terapeut mi je ispričao o eksperimentu u kom je gomila miševa bila u velikom kavezu. Bili su genetski veoma slični i živeli su u istim uslovima. Ipak, vremenom je neko postao dominantan, neko je bio stidljiv, neko plašljiv. Genetika je važna, ali ne znači da nam je urezana u ličnost. "Ličnost je proces koji se uči - učimo kako da imamo interakciju sa ljudima sa kojima provodimo vreme", objasnio mi je.
Bila je neka šesta nedelja mog eksperimenta i bila sam na venčanju svoje prijateljice. Prilazila sam nepoznatim ljudima i razgovarala sa njima. Grupi žena koje nikad ranije nisam videla ispričala sam kako smo se moj dečko i ja upoznali, što su one proglasile najzabavnijom pričom koju su čule te večeri.
Razni terapeuti davali su mi razne savete i bila sam rešena da ih poslušam. Recimo, jedna terapeutkinja mi je rekla da, ako hoću da steknem nove prijatelje, nekad ću morati da napravim prvi korak - više puta. U smislu da, ako prvi put moj novi prijatelj odbije aktivnost, treba da pokušam opet umesto da se zauvek povučem kako sam ranije radila. Počela sam da svojim prijateljima govorim da ih volim. Kad sam prvi put to poslala drugarici u poruci, mislila je da me je neko kidnapovao - nikad to ranije nije čula od mene. I samu sebe sam iznenadila.
Posle tri meseca u kojima sam svakodnevno radila na sebi, ponovo sam uradila isti test. Redovno sam meditirala, trudila se da ljudima pokažem ljubav, trudila se da ne budem besna. I urodilo je plodom - na skali ekstrovertnosti sam od 23 skočila na 33. Neurotičnost mi je od "ekstremno visoke" spala na "veoma visoku". S druge strane, moja saradljivost je sa prosečne spala na nisku.
Bila je to promena, ne drastična ali dovoljna da se razlika vidi. Više sam izlazila, upoznala sam dosta ljudi, ojačala veze sa već dragim ljudima. Nisam potpuno nova osoba, ali sam mnogo prijatnija i za sebe i za druge. Terapeut me je upozorio da je to potpuno normalno. "Ako se dugo ponašaš onako kako ti to nije urođeno, na kraju ćeš sagoreti ili postati cinična. Drastična promena je nemoguća", rekao mi je.
- Dakle, u redu je da budem besna i neurotična, sve dok umem da to kontrolišem?
- Svako je nekad besan i neurotičan. Ako kaže da nije, laže - glasio je odgovor.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
