MRZELA SAM ROĐENU SESTRU JER JE SREĆNA, A NISAM ZNALA KROZ KAKAV PAKAO PROLAZI: Tanjina potresna ispovest od koje suze same idu

Ovo je istinita i potresna priča o ljubomornoj sestri koja očima nije mogla da smisli svoju mlađu sestru jer je mislila da je u svemu i bolja i uspešnija, a kao što to u životu biva, niko ne zna šta se sve krije iza zatvorenih vrata.

Ovo je njena ispovest

"Čim sam primila koverat u ruke, odmah sam prepoznala rukopis. Ta krupna, zaobljena slova, ti odlučni potezi. Nije bilo nikakve sumnje, taj je rukopis mogao biti jedino Bojanin. Kao i svake godine, tako mi je i ove za rođendan poslala čestitku prepunu dobrih želja.

Hvala joj lepo na tome, pomislila sam ironično. Neka samo zadrži sve te svoje dobre želje za sebe! Meni od nje ništa ne treba!

Odložila sam pismo i pokušala da potisnem ljutnju koja je počela da tinja u meni, ali uzalud jer sam iz trena u tren bivala sve ljuća. Po koji put sam to morala ovako da se uzrujavam zbog nje? Otkad se rodila, Bojana, moja pet godina mlađa sestra, nije mi bila ništa drugo nego smetnja!

Neću zaboraviti taj dan dok sam živa. Bilo je sivo zimsko jutro. Sećam se komešanja u kući, mog tate kako nervozno hoda gore-dole po sobi, nepoznate starije žene koja ulazi na naša vrata s velikom kožnom crnom torbom i moje bake koja mi preči put prema majčinoj sobi.

- Ne možeš sada unutra, dušice. Strpi se još malo pa ćeš videti mamu. Još danas ćeš dobiti najlepši mogući dar: seku ili batu!

Tim rečima me odvukla od maminih vrata i povela u kuhinju, gde mi je dala mleko i kolače.

Žvačući preko volje i mlateći na stolici nezadovoljno nogama koje mi nisu sezale do poda, ljutito sam gledala u baku. Zašto je ona bila tako vesela? Ja se tome o čemu je ona govorila nisam ni najmanje radovala! Šta su meni trebali nekakav bata ili seka!

Satima je u kući trajalo opsadno stanje tokom kog sam ja ronila suze za mamom koju nisam smela da vidim, a kad se konačno iz spavaće sobe začuo plač, baka je najpre sklopila ruke, a potom veselo dlanovima obuhvatila moje sitno detinje lice.

- Gotovo je, Bogu hvala! Uskoro ćeš moći vidjeti mamicu, zlato moje!

Dobivši konačno zeleno svetlo, pojurila sam prema sobi svojih roditelja, no čim sam ušla, zastala sam na vratima kao ukopana. Onde, u velikom bračnom krevetu, ležala je moja mama tako bleda i iscrpljena da sam se uplašila. Kraj nje ona ista nepoznata žena koja je rano toga jutra stigla s velikom crnom torbom. Sada je na rukama držala mali smotuljak. Pre nego što sam se snašla, baka me već odvukla do nje i rekla:

- Tanjice, dušo, pogledaj svoju sestricu. Nije li predivna?

I opet, pre nego što sam stigla bilo šta da kažem, uzela je smotuljak iz ženinih ruku i gurnula mi ga pod nos.

- Daj našoj maloj sunčici jedan poljubac! Ona je tvoja predivna sestrica!

Pogledala sam u malo, smežurano, od plača crveno lice i pomislila kako nikad u životu nisam videla nešto tako ružno. Da sam se ja pitala, ja bih je najradije zgrabila iz bakinih ruku i tresnula njome o pod!

Cela porodica je bila oduševljena bebom, a gde sam tu odjednom bila ja? Dok su se svi divili tom užasnom stvorenju, ja sam stajala postrani i osećala se beskrajno izgubljenom. Sva pažnja koju sam dotad imala od svoje porodice, sada se kao nekom čarolijom preusmerila na moju mlađu sestru. Svi su odjednom govorili samo o Bojani, samo se njoj divili. I da, naravno, ja sam je zbog toga mrzela!

Od trenutka kad se rodila, moja mlađa sestra uvek je i svuda bila u centru pažnje. Pritom nisu samo članovi porodice bili ti koji su je gledali sa obožavanjem, već su se i nepoznati ljudi na ulici naginjali nad kolica u kojima je Bojana zadovoljno gugutala.

- Ah, kako divno dete! - divili su joj se izazivajući u meni navale besa. Gurala bih se tada između njih i kolica, trudeći se da i sama dobijem poneki kompliment, a kako bi on izostao, pokunjeno bih se povlačila.

Kasnije, kad je malo porasla, Bojana je postala miljenica svih mama na dečjem igralištu, a u vrtiću neokrunjena kraljica. O njenom detinjem šarmu pričalo nadugačko i naširoko, a njen zarazan smeh svi su obožavali. Kad bi se popela našem ocu u krilo i stavila mu ruke oko vrata, on bi se bukvalno topio. A kad bi se majka zbog nečega na nju naljutila, Bojana bi nakrivila glavu, pustila nekoliko suza i skrušeno prošaptala:

- Biću dobra, mamice!

Naravno da bi joj istog trena sve bilo oprošteno. Kod mene su morali da pribegnu daleko oštrijim metodama ako su želeli da se pridržavam zabrana koje su mi odredili.

I u školi je Bojana imala sreće. Baš svi učenici u razredu su je voleli, a učitelje, pa čak i one koji su slovili kao strogi, doslovce je motala oko malog prsta. Kako sam rasla, tako sam sve više uviđala da je moja sestra jednostavno rođena pod srećnom zvezdom. Bila je dete kojem se sve serviralo na tacni i kom je sve polazilo za rukom. Zbog svega toga bila sam bezgranično ljubomorna na nju i ispisala celu jednu stranicu u svom dnevniku rečima "mrzim je, mrzim je, mrzim je…"

Sestrinski odnos među nama nije se popravio ni kad smo porasle u odrasle žene. Ja sam postala medicinska sestra, uglavnom provodila dane u bolnici i nakon nekoliko težih ljubavnih razočaranja živela sama.

Bojana je studirala grafički dizajn, odmah nakon studija pronašla je dobro plaćen posao u jednoj reklamnoj agenciji i nakon nepunih godinu dana udala se za svog šefa. Još je mogu videti pred sobom: prekrasnu, blistavu mladu, rame uz rame s izuzetno atraktivnim mužem.

Čemu lagati? Priznajem da mi nije bilo nimalo lako čestitati ovom savršenom paru i da sam to učinila s knedlom u grlu. Poput užarenog bodeža, ljubomora se zarila u moje srce i nije mi dopuštala da se radujem zbog svoje sestre kao ostatak porodice. I ja sam htela da imam muža poput nje! I ja sam htela da budem tako srećna i voljena! Zašto sam uvek morala da skupljam samo mrvice od onoga čega je ona imala u izobilju?

Međutim, usprkos prividu savršene sreće, Bojanin brak nije dugo potrajao. Nepune tri godine kasnije ljubav je pukla kad je Bojana saznala da je muž vara s sekretaricom u njihovom poduzeću.

Ipak, ni u tim teškim trenucima Bojana nije bila onako jadna kako bi to bio neko drugi u njenoj situaciji. Treba li uopšte reći da se cela porodica sjatila oko "sirote djevojke" s kojom se sudbina tako grubo poigrala? Dok sam ih gledala kako je tješe i sažalijevaju, došlo mi je da bacim bombu na sve njih! Mene nije niko tešio kad sam imala ljubavnih problema. Jedino što bih eventualno čula bilo je:

- Hajde, smiri živce. Ta nije smak sveta ako ste raskinuli!

U međuvremenu sam prihvatila posao u drugom gradu. Učinila sam to samo iz jednog razloga: da se konačno udaljim od Bojane i da ne moram više da budem svedok te njene velike omiljenosti i sreće. Tako sam je sada viđala još ređe nego pre, uglavnom još samo oko rođendana ili praznika.

Usprkos želji da se što više udaljim od svoje sestre, zahvaljujući našoj majci bila sam ipak prisiljena da slušam o događanjima iz njenog života. Kad god bismo se čule telefonom, njena omiljena tema bila je, naravno, a šta drugo nego: Bojana!

- Ah, Tanja - rekla mi je mama nedugo nakon mog preseljenja.

- Tako sam srećna što je naša malena opet srećna. Upoznala je jednog tako dragog muškarca!

- Ali, pa tek se razvela! - prokomentarisala sam zapanjeno. - Ne bi li trebalo najprije malo pričekati i videti u čemu je bio problem što se prvi brak raspao?

Mama me, međutim, nestrpljivo prekinula.

- Daj, Tanja, nemoj uvek gledati život s crne strane! Zašto Bojana ne bi bila srećna? Nije valjda da joj zavidiš na sreći?

- Ma, naravno da nisam - trudila sam se da zvučim uverljivo. No, onda me preplavila ljutnja i nisam više mogla da se suzdržim.

- Mama, molim te, ubuduće me poštedi informacija o Bojaninom ljubavnom životu! Šta me briga s kim je i šta radi! Može li tako?

- Dobro, dobro, kako hoćeš - začuo se pomirljiv, ali i pomalo uvređen odgovor s druge strane žice.

Prohujalo je još nekoliko godina, a da nisam gotovo ništa čula o svojoj sestri. Poziv na njeno drugo venčanje odbila sam uz obrazloženje da je na poslu ludnica i da imam dežurstva za koja neću moći da nađem zamenu. A onda sam jednoga dana u bolnici sasvim slučajno srela jednu staru prijateljicu iz školskih dana koju nisam videla čitavu večnost. Bila je došla u posetu svojoj tetki i kad me ugledala, izgrlile smo se i otišle na kafu. Pričale smo o svemu i svačemu, kad me ona iznenada upitala:

- Jesi li se u poslednje vreme čula s Bojanom?

- Ne, nisam - odmahnula sam pomalo postiđeno glavom. Znala sam da će to nekome sa strane, poput nje, zasigurno zvučati čudno, budući da se ipak radilo o mojoj sestri.

- Mislila sam da znaš da si nas dve nismo baš dobre. Zašto pitaš?

- Nedavno sam je srela u gradu. Izgledala je vrlo loše.

Kako je to moguće? Je li sigurna da se radilo baš o Bojani? Mojoj mlađoj sestri?

- To je nemoguće - odmahnula sam glavom. - Bojana je pretplaćena na sreću i ne može da izgleda loše!

- Bojim se da je ipak tako - Renata je zabrinuto zatresla glavom. - Čini se da je i njen drugi brak pri kraju.

Nisam mogla da verujem u to, ali ipak sam rekla:

- Šta ćeš. Svako od nas nosi svoj krst.

- Pričala je i o tebi. Rekla je da često misli na tebe, ali da se već dugo niste čule. Ako sam dobro shvatila, ona se ne usuđuje da te pozove. Plaši se kako bi mogao da se završi taj vaš razgovor.

S nelagodom sam mešala kašičicom po svojoj kafi. Takve stvari nisam želela da čujem, iako sam dobro znala da sam se u našem poslednjeg razgovora držala hladno i distancirano. A kako sam drugačije i trebala kad je Bojana bila u pitanju? Ružno je reći, ali ja jednostavno više nisam podnosila svoju sestru!

Te večeri ipak nisam mogla da prestanem da razmišljam o onome što mi je rekla Renata. Zar je moguće da je Bojana zaista bila nesrećna? Očekivala sam da će me ovakva spoznaja veseliti i da ću se njome naslađivati, ali ništa tako se nije dogodilo. I sama sam bila iznenađena kad sam umesto toga osetila saosećanje. Prvi put u životu u meni se javio neki glasić koji mi je šaputao: "Nazovi je. Možda joj trebaš. Ipak ti je sestra!"

I tako sam je konačno, nakon nekoliko dana unutarašnje borbe sa samom sobom, nazvala.

- Tanja! Kako lepo od tebe što si mi se javila! - Bojana se iskreno razveselila što me čuje. - Kako si?

- Pa dobro. A ti? - uzvratila sam pitanjem.

- Ah, draga moja, to ti je duga priča. Ne znam uopšte odakle bih počela. Ne znam bi li te uopšte i zanimalo.

- Znaš šta, dođi jedan dan do mene pa ćemo o svemu razgovarati - predložila sam spontano, ponovo iznenadivši samu sebe.

- Kako stojiš sa sledećim vikendom?

Kad sam spustila slušalicu, bila sam iznenađena radošću koju sam osetila što ćemo se nakon tako dugo vremena ponovo videti. No, onda sam se ponovo zamislila. A što ako se ta njena bračna kriza slegla? Ako sam opet trebala da slušam samo o beskonačnoj Bojaninoj sreći? Jesam li bila spremna to da podnesem?

Do vikenda sam se ponovno u tolikoj meri uljuljala u staro raspoloženje prema svojoj sestri da bih joj najradije bila otkazala susret. Ipak nisam to učinila i ona je došla. Kad sam je ugledala pred svojim vratima, ustuknula sam.

Kako je samo bila mršava! Njene nekad blistave oči sada su bile potpuno bez sjaja, a uglovi nekad uvek nasmejanih usana pognuti nadole. Nekoliko trenutaka smo se ćutke gledale, a onda je ona prva progovorila.

- Dobro izgledaš, Tanja. Hvala ti što si me pozvala.

- Uđi - konačno sam joj pokazala da uđe, kad sam se malo pribrala od šoka.

Sve vreme smo izbegavale međusobne dodire i poglede. Ako bi jedna pogledala prema drugoj, ova bi smesta skretala pogled ustranu. Bilo je to kao da vagamo koja će se usuditi da učini prvi korak.

Skuvala sam nam kafu i poslužila je u dnevnom boravku.

- Lepo si uredila stan - rekla je osvrćući se oko sebe.

- U svakom slučaju, ovde se dobro osećam - uzvratila sam.

Dok smo tobože ležerno čavrljale o sasvim beznačajnim stvarima, napetost među nama nije se dala prevideti. Ni jedna nije želela da načne neku ozbiljniju temu, kao da smo se obe toga plašile, a onda sam je sasvim nenadano ipak upitala:

- I? Kako ljubav?

Bojana me preplašeno pogledala, a uglovi njenih usana nekontrolisano su se trznuli. Ugrizla se za usnu, ali povratka više nije bilo. Oči su joj se ispunile suzama i već trenutak kasnije briznula je u plač. Prestrašeno sam skočila na noge i u trenu se našla kraj nje.

- Šta je bilo, Bojana? Šta se dogodilo? - uhvatila sam je za ruke.

- Ti i ne slutiš kroz kakav pakao prolazim - rekla je kroz jecaje. - Renato pije i tuče me! Čak zna i da me prisiljava na seks.

- Ali, mama je uvek govorila kako ste vas dvoje srećni - prošaptala sam zapanjeno.

- Ne mogu baš sve da joj kažem - priznala je kroz jecaje. - Već su je dovoljno potresla tri pobačaja koja sam imala.

- Šta si imala? - zinula sam u čudu.

- Tri pobačaja - ponovila je s očajanjem u glasu. - Renato me svaki put optužio da je to moja krivica, prenosi Jutarnji.

- Kakva besmislica! Ne veruješ valjda u to? - skočila sam ljutito na noge.

- Već odavno ne znam u šta bih verovala. Zapravo, u poslednje vreme sam još samo tužna.

- Ali, zašto se ne razvedeš? Zašto to podnosiš?

- Nemam više ni dovoljno hrabrosti ni snage. Ovo mi je drugi propali brak i u meni je još samo velika praznina - rekla je i zarila lice u dlanove.

Potresena njenom pričom, nemo sam zurila u klupko jada pred sobom. Gde li je nestalo ono srećno dete kom sam uvek toliko zavidela? I kako sam samo mogla da budem tako sebična da me bolela njena sreća! Zar je moja sestra zaista trebalo da proživljava ovakav pakao pa da shvatim kako je to moja krv i koliko sam se o nju ogrešila?

- Ja ću ti pomoći - prošaputala sam ganuto, osećajući kako me preplavljuju snažne emocije.

- Ah, Tanja, nemaš pojma koliko mi znači tvoja podrška. Sama više ne znam kako dalje.

- Nisi sama! Ja sam tu!

Potom smo plačući pale jedna drugoj u zagrljaj. Ono što sam u tom trenutku osetila teško je opisati rečima. Nakon što sam celog života u njoj videla samo suparnicu, prvi put sam shvatila koliko mi zapravo znači sestra i kako sam spremna da učinim baš sve da ponovno bude srećna!

(Kurir.rs)

Bonus video: