Mladi vole da izlaze, ali ne baš svi. Nekada im ne prija da se provode uz neograničene ture prića i glasnu muziku, nekada jednostavno uživaju u knjizi i vremenu provedenom na suncu. Jedna Beograđanka, koja ima 28 godina otkrila je kako se oseća kada joj kažu da "živne malo".
- Ne mogu ni da nabrojim koliko puta sam čula rečenicu: Živni malo, izađi, gde ti je mladost.... Isto tako, nebrojano puta sam pokušavala i da objasnim šta, gde, kako, zašto, zbog čega, dok mi konačno nije postalo svejedno. Kažu da se čovek od tog svejedno mi je nikad ne oporavi, međutim, od čega i da se oporavljam, kad je meni dobro.
Da ukratko objasnim zbunjenima, verovali ili ne, ne vole svi lude noćne provode, ne vole svi da svakoga dana provode vreme van kuće okruženi gomilama nepoznatih ljudi, ne vole svi buku, gužvu, odzvanjanje "živeli!" na svakih deset minuta, ne vole svi da živnu i prilože odu mladosti na isti način.
Od kako znam za sebe funkcionišem po istom principu - volim da budem kod kuće, prija mi da se vidim sa meni dragim ljudima, nije mi teško da obavljam svoje obaveze, volim da sve uradim na vreme, mrzim da kasnim, ne želim da ostajem budna do kasno ako sutradan moram rano da ustanem, nije mi prijatno da sedim u prostoriji sa trideset osoba koje jedva poznajem, ne mogu da se opustim kada sam u društvu ljudi koje ne znam ili malo znam i ne, neću da sklapam prijateljstva samo da bih mogla da kažem da imam prijatelje ili da bih se slikala za Instagram.
Ruku na srce, zadovoljna sam načinom na koji mi se odvijaju dani. Zahvalna sam na mogućnosti da posao obavljam od kuće (iako pojedini smatraju da je to loše, jer, bože moj, posao im je prilika da od kuće pobegnu), svesna sam uštede vremena koju time dobijam, kao i toga da čim završim svoje glavne obaveze mogu odmah da pređem na ostale, kojih, naravno, uvek ima.
Slobodno vreme provodim u aktivnostima koje mi prijaju, družim se sa ljudima koje volim i osećam se spokojno.
I onda mi nikako nije jasno, šta nekome daje za pravo i stvara osećaj potrebe da bilo šta kaže.
Interesantno je što se ovo živni malo, izađi, gde ti je mladost, redovno odnosi na noćni život. Ne znam kako je moguće da ljudi još uvek nisu naučili da gledaju samo svoja posla, ali mi je i sama činjenica da se to živni malo, izađi ogleda samo u lumpovanju zapravo strašna.
Ne znam da li sam ja luda, ali uopšte ne smatram sebe "neživahnom" osobom. To što nemam želju da obrćem ture pića, da se spremam po pet sati i da u deset uveče izlazim iz kuće ne bi li mi bilo "zabavno" ne znači da mi je dosadno, da mi prolazi mladost i da ne umem da se zabavljam.
Nije mi baš najjasnije kada je ta vrsta provoda postala jedino oličje zabave, ali za mene, iskreno nikada nije ni bila.
Daleko od toga da ne volim da izađem, možda ne na uobičajan način, ipak, draži su mi koncerti, svirke ili šetnje. I možda mnogima smeta to što smatram da je suludo ići negde posle jedanaest uveče, jer je po mom mišljenju to već neko vreme idealno za povratak kući, i sasvim normalno i dovoljno, pogotovo kako bi sutradan moglo normalno da se funkcioniše.
I daleko od toga da živim po isplaniranom sistemu svega i svja, zapravo je vrlo jednostavno, radim onako kako se osećam i kako mi prija, ako nikome ne nanosim štetu, šta ima ko da mi postavlja bilo kakva pitanja?!
A onda se nametnula još jedna tema, izrazito popularna na društvenim mrežama i koja me je donekle kiselo nasmejala.
Kažu da milenijalci preskaču krizu srednjih godina i da automatski prelaze na bapske hobije, uz to javljaju se gomile epiteta poput "baksuzne generacije" i slično.
I tako razmišljajući o svemu gorenavedenom, kao pripadnik ove generacije, od koje se mnogo toga očekivalo, koja je posrnula, dobila sve, pa joj ubrzo sve i bilo oduzeto, samo dodatno sam pojačala svejedno mi je mood.
Da, svakako da jesmo među baksuznijim generacijama u istoriji, suočeni sa preprekama poput recesije, finansijske krize i značajanim rastom troškova života (posebno u obrazovanju i stanovanju) i sve jačim globalnim dometom događaja koji možda ne bi imali toliko veliki uticaj na sve nas da ne živimo u toliko povezanom svetu. A još kao šlag na tortu, imamo i naglašeniju nesigurnost zaposlenja nego generalno gledano generacije naših roditelja, što su pokazala brojna istraživanja.
I da, možda sve to zvuči kao pravdanje ili izgovor, ali budimo realni, više nije ni bitno.
Jednostavno, ko voli nek uživa u svojim "bapskim" aktivnostima, ko hoće nek proživljava krizu srednjih godina, samo, po stoti put, nek svako gleda svoja posla - ispričala je Beograđanka.
(Kurir.rs/ŽenaBlic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
