Svedoci smo naglog i brzog razvoja informacionih tehnologija koje su bitno izmenile način na koji ljudi komuniciraju i dobijaju nova znanja i iskustva. Različite digitalne internet platforme i društvene mreže su nam omogućile da budemo efikasniji u svom radu, da lakše stupimo u kontakt sa ljudima koje poznajemo, i da dobijemo informacije koje su nam prethodno bile nedostupne. Ipak, i pored očiglednih benefita po društvo, ovakve tehnologije imaju i svoje brojne nedostatke. Prekomerno korišćenje interneta, društvenih mreža i pametnih telefona, naročito kod mladih ljudi, može prouzrokovati zavisnost. Iako ovakva bihejvioralna zavisnost nije zvanično uvrštena u klasifikacije mentalnih poremećaja, mnogi psihijatri i psiholozi smatraju da ona ne samo da postoji, već i da predstavlja veliki javno-zdravstveni problem.
Zavisnik od interneta, pored toga što provodi veliku količinu vremena ispred ekrana svog kompjutera ili pametnog telefona, nije u stanju da uspostavi kontrolu nad ovakvim vidom ponašanja. Ovakav gubitak kontrole koji se pored ostalog odlikuje nemogućnošću prestanka određene aktivnosti nakon njenog započinjanja, je prisutan i kod drugih bolesti zavisnosti, i to je ključni fenomen po kome se zavisnost razlikuje od obične navike ili rutine. Zavisnik od interneta takođe može u potpunosti zanemariti svoje poslovne, porodične ili školske obaveze i nastaviti sa svojim ponašanjem i pored očiglednih dokaza da je ono štetno po njegovo fizičko ili mentalno zdravlje. Prema nekim naučnicima, internet zavisnost kod određenih osoba može ostaviti potencijalno teške posledice po mentalno zdravlje, i biti povezana sa razvojem nekog anksioznog poremećaja ili poremećaja raspoloženja poput depresije.
Lečenje zavisnosti od interneta je kompleksno, skopčano sa brojnim potencijalnim problemima i izazovima, i još uvek ne postoje jasne smernice u psihijatriji koje bi psihoterapeutu ukazale na ispravan terapijski protokol kod ovog poremećaja. Ovo je pre svega posledica činjenice da je internet kao tehnologija često neophodan u našem životu kao deo posla ili obrazovanja, pa smo stoga prinuđeni da puno vremena provedemo ispred ekrana. Osobe koje imaju problem internet zavisnosti, umesto naglog i trajnog prekida onlajn aktivnosti, često same pokušavaju da smanje štetu menjanjem obrazaca svog ponašanja, na primer kroz „tranziciju“ sa korišćenja pametnog telefona na korišćenje kompjutera. Ovo bi bilo slično pušaču koji cigarete zamenjuje bezdimnim duvanskim proizvodom, ili zavisniku od alkohola koji počinje da konzumira pića sa nižim procentom alkohola, i u pojedinim slučajevima može da da povoljne rezultate.
Psihoterapeut ovakav koncept smanjenja štetnosti može da primeni tako što će kod zavisnika od interneta pokušati da leči posledice poput depresije (umesto uzroka), a ponekad je rezultat ovakvog lečenja značajno smanjenje količine vremena provedenog na internetu. Ipak, verovatno je da određeni psihoterapijski pristupi poput kognitivno-bihejvioralne terapije daju najbolje rezultate u lečenju zavisnosti od interneta i društvenih mreža. U budućnosti će biti neophodno sprovesti detaljne naučne studije koje bi precizno odredile dijagnostičke kriterijume za ovaj poremećaj i predložile najbolje terapijske modalitete.
Prof. dr Igor Pantić, specijalista psihijatrije
