Strašek je nakon 16 meseci komune odlučio da promeni život, osvojio je prvu nagradu za pisanje, a uskoro mu izlazi prvi roman.
Nikola Strašek piše dugo i piše dobro. To što piše često nastaje u praskozorje, u praznom zagrebačkom tramvaju dok malo iza četiri ujutru mili sa Črnomerca na drugi kraj grada. Ustaje u 3:45. Kod kuće stigne da popuši pola cigarete. Par gutljaja kafe srkne u tramvaju, na putu do posla. Tamo, dok se drmusa na dotrajalim šinama, piše. Najčešće poeziju. U to doba su ZET-ovi putnici uglavnom Filipinci i Nepalci.
"Jedno jutro sam krenuo da pišem pesmu ‘Nepalci svih zemalja‘, ali s njom sam stao na tri stiha …", kaže Strašek, koji je navikao u tramvaju da radi na kritici Bunuelovog filma ili piše poeziju, a potom, par minuta nakon što iskoči napolje, slaže gajbe na Pešćenici.
Do sad nije objavljivao, tačnije već duže vreme objavljuje na Fejsbuku. Za to što se na njegovom Fejsbuk zidu da pročitati nedavno je dobio Post scriptum, nagradu za književnost na društvenim mrežama. Strašek je, na razne načine, pisac neobične biografije.
Ima 45 godina, radi na skladištu, za život zarađuje istovarujući kamione voća i povrća. Ovih dana je preko njegovih ruku prošlo na hiljade kilograma lubenica. Sad im je sezona.
Davno je diplomirao komparativnu književnost i latinski, na zagrebačkoj Akademiji dramskih umjetnosti studirao (jedan mu je ispit ostao) filmsku režiju. Snimio je i nekoliko, redom nagrađivanih, dokumentarnih i kratkih igranih filmova. Kako je, potom, dospeo u skladište?
"Prvo da vam kažem – ja nemam ništa protiv rada u skladištu. Osećam da tamo pripadam isto koliko pripadam i svetovima književnosti i umetnosti", kaže Strašek za Jutarnji.hr.
"Nakon šesnaest meseci provedenih u komuni znao sam da ne smem da se vratim načinu života koji me je tamo i doveo, znao sam da je mojoj svakodnevici potrebna struktura, mom telu fizički napor, a mozgu fokusiranost na jednostavne i konkretne zadatke i sve to kako bih izbegao previše slobodnog vremena u kojem se kriju mnogi okidači i izazovi i potencijal povratka samouništavanju.
Nakon prvih šest meseci provedenih u dečačkoj sobi, preoprezan i preuplašen da se suočim sa spoljnim svetom i svime što nudi, stari me naterao da pronađem posao. S obzirom na to da sam u filmskim, umetničkim krugovima klasičnim narkomanskim ponašanjem spalio sve mostove, izneverio mnoge ljude i stekao reputaciju neodgovornog, nestabilnog i nepouzdanog saradnika nisam ni pomišljao da nekog dovodim u neprijatnu poziciju i molim za poverenje neophodno u bilo kojem, pa tako i u umetničkom poslu.
Uz to, u komuni sam osvestio opasnost koja se krije u nepredvidivom, stresnom i neredovnom procesu kakav je snimanje filma gde se dugi periodi pripreme, dogovora i planiranja smenjuju s kratkim i intenzivnim periodima snimanja i montaže.
Tako sam u četrdesetoj prvi put otvorio oglas i počeo da tražim posao. Igrom slučaja prvi oglas na koji sam se javio bio je za mesto pomoćnog magacionera - komisionara u skladištu voća i povrća. Budući da sam uz prijavu priložio i CV prepun nezavršenih studija, snimljenih filmova, nagrada i festivala, direktor voćnopovrtnog rudnika gledao me podozrivo i začuđeno, te sam morao da se potrudim da me shvati ozbiljno i zaposli. Mislim da ni on ni ja nismo verovali da će naš mali eksperiment potrajati duže od nekoliko dana, ali jedna od najvažnijih stvari kojoj me je naučio boravak u komuni upravo je strpljenje iz kojeg proizlazi upornost, a zatim i želja da se boriš, da izdržiš i da se probijaš baš onda kad je najteže i kad se pobeda čini nemogućom.
Ne kažu bez razloga da je najmračnije tik pred zoru. U tim trenucima često bih se setio čileanskog pisca Roberta Bolana, koji je stvari sažeo otprilike ovako: znati unapred da je bitka izgubljena i uprkos tome izaći da se boriš - to je književnost. Ove sam reči ponavljao u sebi, samo sam književnost zamenio životom, što i nije bilo daleko od istine jer sam između ovo dvoje od detinjstva stavljao znak jednakosti. I tako sam, pouzdajući se u komunsko iskustvo, svakodnevno, tačnije svakog sata, minuta i sekunde pronalazio volju da se oduprem obrascima ponašanja ušančenim u moj zavisnički karakter decenijama drogiranja, opijanja i povinovanja svakom hedonističkom impulsu koji je iz sveta pronalazio put do istrošenih i namučenih neuroreceptora zaduženih za osećaj zadovoljstva, užitka i bezbolnog zaborava.
Ja sam se tek u komuni po prvi put, nakon gotovo petnaest godina neprekidnog drogiranja, skinuo s opijumskih derivata i opioidnih supstituta koje sam kupovao na ulici i primao kao terapiju bežeći od najvećeg narkomanskog straha - apstinencijske krize.
Trebalo je da prođe četrdeset i pet besanih dana i noći, tokom kojih mi se činilo da osećam sopstvene kosti kako se šire, pulsiraju i rastu, kada su parališuća bezvoljnost, sveopšta nemoć i koncentrisani očaj svaki moj pokret, svaku misao i svaku radnju pretvarali u himalajski napor i pitanje života i smrti, krhki balans nad ambisom ništavila. Sećam se da sam tada jasno i precizno shvatio da želim da živim, da u meni još postoji snage, volje i nade uz pomoć kojih ću svoj boravak na planeti iz agensa haosa i autodestrukcije preobraziti u ono malo nežnosti, dobrote i saosećanja potrebnih da čitava mašinerija čovečanstva nastavi da postoji."
Skladište voća i povrća u kojem radi, u kojem je temperatura oko pet stepeni, zavisno od komore do komore, Strašek zove "rudnik" jer unutra nema dnevnog svetla i hladno je kao pod zemljom.
"Imam 45 i ovo je prvi posao uz koji ide staž i penziono. Uz to sam heroinski zavisnik u apstinenciji, a zavisnost je hronična i neizlečiva bolest. Mozak ne zaboravlja i ne odustaje, pa treba da mu oduzmeš svaku mogućnost da kuje i spletkari, da smišlja izgovore, izgovore i opravdanja i koncentrišeš se na deo sebe koji voli, a ne na onu malu životinju željnu ljubavi, pažnje i dopa. Razmaženu, sebičnu i uplašenu životinju kojoj sve u današnjem vrlom svetu podilazi, laska i uverava je kako je jedina i najvažnija. I zato se često setim i tiho u sebi ponavljam - ni zrna žita okupatoru. Ni zrna žita okupatoru.
Otkako sam izašao iz komune pokušavam da se držim nekoliko osnovnih stvari koje sam naučio ponajviše iz grešaka drugih, grešaka koje su tamo proživljavali i preživljavali braća zajedničari. Radim i čist sam i volim curu koja s tim svetom nema veze, pa me srećom upozori, centrira i stavi u perspektivu jer ono što je meni najnormalnije i rutina često se nalazi sasvim izvan rezervata prihvatljivog ponašanja."
S knjigama i filmovima je odrastao, uz majku istoričarku umetnosti, komparatistkinju i bibliotekarku. Imao je pet godina kad ga je vodila u bioskop da gleda Formana. Pamti da se – naspavao.
Neće proći dugo biće objavljen prvi roman Nikole Strašeka. Rukopis je više-manje završen, a ima i izdavača, uglednu zagrebačku izdavačku kuću, koja se profilisala kao adresa za vrhunsku literaturu. Roman se delom temelji na autobiografskim momentima, to je sve što će reći. Zasad. Za pričati o tom romanu sad je, misli – još prerano.
(Kurir.rs/ Jutarnji.hr)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
