Na dva bilborda u Pančevu – u Ulici Svetog Save, kod velikog „Maksija” i kod Plinare u Ulici Miloša Obrenovića, već nekoliko dana može se videti objava koja je neke začudila, a nekima je izmamila osmeh.
Namerno smo iskoristili reč „objava”, jer na bilbordima inače viđamo reklame, a ovo reklama svakako nije.
U jednom uglu velikog led ekrana je fotografija tri ženske osobe, jedne nešto starije i dve mlađe, a veći deo prostora zauzimaju zlatna slova na crnoj podlozi:
Zaintrigirani ovim neobičnim tekstom odlučili smo da pronađemo osobu koja je inicirala nastanak ovakvog bilborda i da saznamo kakva se priča krije iza svega.
I pronašli smo je: autorka je jedna od tri žene, ona nešto starija – Ljiljana Nikašinović, vlasnica frizerskog salona „Ljilja” u Ulici Petra Drapšina, u onom pasažu preko puta Gradskog parka i zgrade Gradske uprave u Pančevu.
Kao što na bilbordu piše, nakon tačno 46 godina neprekidnog rada salona, ali i 49 godina radnog staža, Ljilja je odlučila da u novembru 2023. zauvek stavi katanac na vrata tog prostora. Stalne mušterije „udomila” je kod koleginica, svakom je pronašla nekog odgovarajućeg, opremu nije prodala nego ju je poklonila i, iako je u penziju otišla još pre 14 godina, pa nastavila da radi, sada je odlučila da je vreme da se zaista odmori. Za par meseci, kako kaže, proslaviće 69. rođendan pa je krajnje vreme bilo da stavi tačku na svoj radni vek.
Posle skoro pet decenija rada, njen život se ovih dana potpuno promenio. Omiljene makaze okačila je o klin, a rastanak od dragih klijentkinja podnela je veoma emotivno. Nijedno „hvala” koje je želela da im uputi za sve lepe zajedničke trenutke nije joj se učinilo dovoljno veliko, pa je na kraju baš zato odabrala bilbord.
– Nikada za 46 godina postojanja salona nisam dala reklamu u nekim novinama, na radiju ili na televiziji. Oduvek sam govorila da je moj rad moja reklama. I tako je i bilo. I sada, na kraju, po prvi put sam poželela da iskoristim neki oglasni prostor da kažem svim tim ženama koje su se frizirale kod nas ono što mi je na srcu. Želela sam da objava bude skromna, kao što sam i ja, ali da svaka mušterija koja je ušla u naš salon oseti svu moju zahvalnost koja je bezgranična – ispričala nam je Ljiljana uzalud se trudeći da proguta suze.
Na fotografiji sa njom na bilbordu su njene dve koleginice koje su poslednjih godina radile sa njom i po kojima je, uz Ljilju, salon bio prepoznatljiv.
– Kod mene su mnogi radili i učili. Dve decenije unazad sa mnom je radila Marina, koja je u salon došla sa svega 16 godina, a kasnije nam se pridružila i Magdalena. Marina je nedavno otvorila svoj salon, a moja je ideja je bila da salon „Ljilja” prepustim Magdaleni. Međutim, zbog zdravstvenih problema koji su ovu mladu ženu snašli, to na kraju nije bilo moguće, pa mi je jedino preostalo da salon zatvorim. Kako smo nas tri bile te koje su mušterije susretale u salonu godinama pre zatvaranja, sva tri njima poznata lika ih sada i pozdravljaju sa bilborda – objasnila je Ljilja čitavu svoju ideju.
Zapazili smo da za ovu dobrodržeću negovanu gospođu ne važi ono pravilo da obućar ima najgore cipele, a frizer najlošiju frizuru: njena frizura je skockana po poslednjoj modi i savršeno uklopljena i uz lice i uz karakter, baš kao i svi ostali detalji o kojima ona i te kako vodi računa.
Želeli smo da čujemo kakva je Ljiljina priča od samog početka, jer opstati skoro pet decenija u bilo kom poslu nije lako, a pogotovo je to izazovna stvar kada je reč o zanatu gde imate veliku konkurenciju, gde se morate konstantno unapređivati i učiti, a uz sve to ste i vlasnik firme i „momak za sve” u njoj, a ta firma je pritom osnovana u zemlji Srbiji.
– Rođena sam u Pančevu i ovde sam i odrasla i provela ceo život. Kuća nam je bila kod Nove pošte. Išla sam u „Zmajevu” školu, a potom završila za frizera u školi „Paja Marganović“ koja je tada bila specijalizovana samo za zanate. Odmah po završetku škole tri godine sam radila kod Ruške, u frizerskom salonu u Ulici Žarka Zrenjanina. Onda mi se ukazala prilika da otvorim svoj salon i on je neprekidno radio sve do sada. Jako sam zahvalna što sam imala baš takav put, jer volim svoj posao i svoje mušterije, a to je, verujem, veoma važno, jer je srećan čovek onaj koji u životu radi ono što voli.
Koliko je mušterija prošlo kroz Ljiljin salon nemoguće je izbrojati i izračunati. Bilo ih je na hiljade. Verovali ili ne, među njima ima onih koje je Ljilja frizirala tačno onoliko koliko se i bavi tim poslom: 49 godina.
– Da, ima onih mušterija koje su kod mene počele da dolaze još dok sam radila kod Ruške, zatim prešle u moj salon kad sam ga otvorila i do dana današnjeg, odnosno sve do zatvaranja salona nastavile da dolaze. Neke od njih su dobile decu, pa su i njihova deca u međuvremenu počela da se friziraju kod mene. Imam njih petnaestak koje su 40 godina svake nedelje dolazile i koje kod kuće nijednom nisu same oprale kosu. Sa najmanje deset mušterija sam postala prijatelj za ceo život, sa još mnogo njih sam baš prisna…– kaže Ljilja.
Uprkos teškom rastanku od mušterija, insistira da makaze više neće uzimati u ruke.
– Ne, ne, presekla sam i to je to. Neću raditi ni privatno, ni povremeno, ni tek ponekad. Jako volim svoje mušterije i svoj posao, ali umorila sam se i dosta je. Nisam nikad planirala kada ću prestati da radim, mislila sam uvek da mogu još, ali onda samo dođe taj dan kada osetiš da je to to, da je to poglavlje završeno i da je vreme da se pišu neka nova… A kad ste već spomenuli makaze, da vam ispričam i ovo. Ja sam inače levoruka i za ceo svoj radni vek promenila sam ukupno tri para makaza: prve sam koristila kad sam počela da učim, bile su baš velike, posle sam imala neke malo manje od pet inči, a pre 30 godina kupila sam jedne specijalne makaze, koje su tada, preračunato u današnju valutu, koštale 500 evra. One su isto od pet inči, napravljene od hirurškog čelika, zovu se „kašo” i posebne su po tome što su prilagođene levorukim ljudima i same od sebe se oštre. I zaista, nikada ih nisam oštrila.
I inače je Ljilja mnogo ulagala u opremu, farbe, šampone, balzame i birala uvek ono najkvalitetnije i najbolje i sarađivala sa najeminentnijim kozmetičkim kućama. Eto još jednog razloga dugovečnosti njenog salona. Kada je firmu zatvorila, sav inventar je poklonila jednoj osobi.
– Pred koronu sam imala jednu mladu ženu koja nije iz Pančeva i koja je dolazila da uči kod mene, a inače je bila zaposlena kao administrativni radnik. Želela je da nauči da frizira onako za sebe, da može da isfrizira mamu, sestru, bliske osobe… Pokazalo se da je jako talentovana, da kapira super. I posle pauze zbog pandemije, opet mi se javila možda nekih mesec dana pre nego što ću zatvoriti salon. Pitala je da opet dođe malo subotom da uči. U to vreme ja sam već dva meseca tražila nekog da mu poklonim salon, odnosno svu opremu, pošto sam lokal nije moj već pripada Gradu Pančevu, ja sam bila zakupac. Niko nije hteo da uzme salon. Nisu ljudi sigurni u sebe, jer nije lako voditi takav posao. Ja sam bila sebi i knjigovođa i obavljala još mnogo toga, a ljudi to danas neće, nemaju hrabrosti, šta li. I tako, kada se javila ova žena da uči, njoj je pripala sva oprema. Otišla je u prave ruke. Makaze jedino nisam dala, od njih se neću nikad razdvajati, jer one za mene imaju ogromnu sentimentalnu vrednost.
Žene koje su se frizirale u Ljiljinom salonu, ovu frizerku pamte kao vedru, energičnu i uvek nasmejanu osobu.
– Takva sam zaista uvek i bila. Glavni razlog sam vam rekla: stvarno mnogo volim svoj posao i sve svoje mušterije. S druge strane, smatram da, čak i kad vam u životu dođu teški trenuci, to niko od vaših klijenata i kolega ne sme da oseti. I naravno da je bilo i takvih perioda u životu, kad vam lađe potonu i kad se nađete u problemima, ali sve to što me je mučilo ja sam ostavljala pred vratima salona, nabacivala osmeh na lice i s tim osmehom išla kroz dan. Ponekad bi problemi potrajali i mesecima, ali niko nikad na meni nije mogao da pročita kroz šta prolazim. Uverila sam se mnogo puta da i frizura trpi kad je neka koleginica nervozna ili neraspoložena. Padne frizura i pre nego što mušterija stigne kući. Uverena sam da se emocije prenose na to što radimo i da ništa ne može dobro da ispadne ako mi sami nismo dobro. I zato ja pre polaska na posao svako jutro sebi, ko Ruška Jakić kažem: „Nabaci osmeh na lice, danas će ti biti divan dan!”. I tako i bude, milom ili silom.
I eto, zato je Ljilja uvek bila vedra i nasmejana, a gvozdena vrata njenog salona njeni privatni problemi nikad nisu uspeli da otvore. S druge strane, problemi mušterija imali su prolaz. I bilo je sasvim normalno, a za žene koje su dolazile na frizuru – i blagotvorno da sa Ljiljom popričaju o onome što ih muči.
– Naravno da je bilo takvih razgovora. To je normalno i prirodno. Svojim radnicama sam zabranila da o našim problemima pričamo pred mušterijama, ali obrnuta situacija je bila sasvim prihvatljiva. I zato ja danas u šali kažem da sam postala ne psiholog, već magistar, ma doktor psihologije! Eto, sad mogu da otvorim ordinaciju za pružanje psihoterapeutskih usluga ako mi bude dosadno – kaže ova frizerka uz osmeh.
Sada kada je poslu kraj, Ljilja će se posvetiti sebi i suprugu.
– Moj suprug i ja imamo jedan divan salaš na putu prema Vršcu i rešili smo da tokom leta tamo odlazimo i uživamo. Gajićemo biljke, šetati, biće nam lepo… Mnogo volim da putujem i do sada sam koristila priliku da bar dva puta godišnje nekuda otputujem sa svojim drugaricama, što ću obavezno nastaviti da praktikujem.
Mi na kraju nemamo šta da dodamo. Ljilja nam je sama servirala ovde mnogo lekcija – o biznisu, o ljubavi, o sreći, o zahvalnosti, o ljudskosti, o životu. Neka se svako, kao da bira najlepšu čokoladicu kad se pred njim otvori bombonjera, posluži onom koja mu se najviše dopada ili onom koja mu danas najviše treba.
A Ljilji ćemo svi poželeti mnogo sreće i ljubavi, dobro zdravlje i da svi problemi ostanu pred vratima penzionerskog života u koji je konačno uplovila, baš kao što su proteklih decenija ostajali i pred vratima salona u kome je ženskom delu Pančeva pravila najlepše frizure, one što ne padaju jer je u njih upletena ljubav.
(Kurir.rs/ZdravoPančevo/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
