Lidija je sa 15 pobegla iz ratnog Sarajeva, tri godine nije znala šta joj je s roditeljima: Kad ju je i sestra ostavila završila je na psihijatriji

Pesnikinja Lidija Deduš tokom 1992. godine pobegla je iz Sarajeva i nastanila se u Varaždinu, kasnije je studije upisala u Osjeku, a uspon u karijeri doživela je u svojim četredesetim godinama. Otvoreno je govorila o svom detinjstvu koje je proživljavala tokom ratnih godina i kakve je to posledice ostavilo na nju.

Lidijino odrastanje u Sarajevu naglo je stalo kada je imala samo 15 godina. Rat je u početku delovao kao da će brzo proći, ali je vrlo brzo postao svakodnevica ispunjena strahom, neizvesnošću i osećajem da svet u kojem je živela više ne postoji. Roditelji su doneli odluku koja je za njih delovala zaštitnički da Lidiju i sestru pošalju kod bake u Hrvatsku, dok oni ostaju u opkoljenom gradu.

Poslednji konvoj iz grada

"Odlazak je bio buran“, priseća se. „Spakovali smo samo najnužnije i verovali da rat neće trajati duže od dve nedelje.“

Mama ih je ispratila, predala ljudima zaduženim za organizaciju, a zatim se vratila u Sarajevo. To je bio trenutak posle kojeg se tri godine nisu čuli. Neizvesnost je postala svakodnevna senka. Dve devojčice, od kojih jedna još dete, nisu znale ni da li im je majka tog dana stigla kući.

Novi život bez roditelja

Konvoj je putnike razdvajao u Kiseljaku jedni su išli ka Hrvatskoj, drugi ka Nemačkoj. Lidijina nova destinacija bilo je selo kraj Varaždina. Novi svet, nova pravila, ali bez osećaja sigurnosti.

"U to vreme sam završavala osnovnu i ulazila u srednju školu. Bila sam prepuna straha, nesigurna, bez motivacije za bilo šta", ispričala je Lidija

Sestra je 1999. otišla u Austriju na fakultet još jedan udarac, još jedno napuštanje.

Samoća koja razara

Briga je postala njena stalna pratilja. Gledala je vesti, pratila rat, plakala, preživljavala svoje prvo stanje anksioznosti – tada neimenovano, ali razorno. Kada je sestra otišla gotovo preko noći, Lidija je doživela nervni slom.

"Mnogo sam brinula, često sam plakala. Stalno sam gledala dnevnik i brinula i pratila kad će taj rat da se završi. Nisam imala sa kim da razgovaram niti da podelim brigu. Imala sam jedino sestru koja je otišla, pa se nisam mogla čuti sa njom telefonski. Ja sam posle njenog odlaska imala svojevrsni slom živaca, danas bih tako mogla da ga nazovem" rekla je ova devojka.

Danima je imala visoku temperaturu koju lekari nisu mogli da skinu.

„Najgore je kada čovek pomisli da je potpuno sam“, kaže pesnikinja. Taj osećaj ju je pratio godinama.

Poseban udarac bio je način na koji se sestra odselila.

"Ujak i ujna su jedan dan došli kod bake i rekli: 'Ako sada ne kreneš sa nama u Austriju zatvoriće se granica, onda više nećeš moći ni da dođeš.' Naprasno je odlučila da krene, nisam stigla ni da se priviknem na tu situaciju. Saznanje da sam ostala sama dovelo me je do bolesti, visoke temperature, doktori nisu mogli tri dana da mi skinu temperaturu. Mislim da čoveku najteže padne kad u nekom momentu pomisli da je sam. To mi je dodatno otežalo situaciju", ispričala je Lidija.

Strogoća i miris stare kuće

Baka je, opterećena godinama, penzijom i sopstvenim strahovima, uvodila stroga pravila. Svađe, nerazumevanje, rigidnost – sve je to dodatno pritiskalo Lidiju.

Vremenom su uspele da nađu zajednički jezik.
„Nije ni njoj bilo lako sa mnom, ali ni meni sa njom“, priznaje.

Prvi glas roditelja posle tri godine

Kada se posle toliko vremena prvi put čula sa mamom i tatom, razgovor je bio kratak. Uskoro je stigla vest: za Vaskrs 1995. izlaze iz Sarajeva. Susret je bio pun mešavine sreće, neizgovorenih trauma i tišine.

Tata je bio depresivan, odsutan. O onome što su preživeli nisu želeli da govore. Tema zatvorena za sva vremena.

Život posle rata

Porodica ostaje da živi u selu kod Varaždina. Baka i deda su vremenom preminuli. Kuća je ostala, ali je posle očeve smrti 2013. izgubila i poslednji trag sigurnosti.

"Osetila sam da više ne mogu da živim tamo“, kaže.

Zrelo doba, ali stare rane

Lidija radi sve što može – fizičke poslove, konobarisanje, povremene poslove, samo da opstane. Sa zakašnjenjem upisuje Ekonomski fakultet, san koji ju je pratio od detinjstva. Dve decenije je bila u ozbiljnoj vezi koja se završila naglo, ostavljajući je ponovo samu. Sena prošlosti, izgubljeno detinjstvo i hronična briga, ponovo su je sustigli.

Slom na poslu i pad koji je dugo tinjao

U jednom trenutku preplavilo ju je sve: stari strahovi, iscrpljenost, neproživljene traume. Doživela je burnout, potpuni emotivni i fizički slom. Potom pandemija. Nova sredina. Selidba u Zadar, grad koji je ritmom i bukom bio sve što njen nervni sistem nije mogao da podnese.

Potraga za pomoći

Javila se psihijatru. Lekovi više nisu delovali kako treba. Završava u mentalnoj bolnici i ne krije to.

„Odlučila sam da kažem svima, bez srama.“
Kolege su je podržale. Majka i sestra nisu znale kako da reaguju, ali su vremenom shvatile da je to samo korak ka ozdravljenju. Lidija tamo provodi šest meseci šest meseci koji su, kako kaže, bili isceljujući.

(Kurir.rs/Jutarnji)