Ružica iz Niša oca smestila u starački dom, pa dobila pismo koje će pamtiti: "Od 3 kile sam te podigao, a ti..."

Pre nego što je Ružica smestila oca u starački dom, pune dve godine brinula je o njemu. Ustajala noću da mu doda vodu, premešta ga da ne dobije rane, kupala ga, hranila, bila mu i ćerka i medicinska sestra i negovateljica. Sve to dok su njeni mališani tražili maminu pažnju, dok je kuća zahtevala održavanje, a muž, iako pun razumevanja, nije mogao da preuzme sve na sebe.

Prvog dana ga je smestila u starački dom, a zatim se vratila kući po njegove stvari. Nije želela da prisustvuje tom pakovanju i raspakivanju, činilo joj se da će tako sve biti manje bolno. Ubedila je sebe da je to najbolja opcija – i za njega i za nju.

Vikend je doneo nešto što nije očekivala. Pismo.

Drhtavim rukopisom, njen otac joj je napisao:

"Ćeri moja, od tri kilograma sam te podizao, a meni sad, kad je najteže, ti me poslala među ove nepoznate ljude i pustila na milost i nemilost."

Reči su je pogodile kao grom. Grlo joj se steglo, suze su joj same tekle niz lice. Da li je pogrešila? Da li je zaista odustala od njega onda kada mu je bila najpotrebnija?

Provela je dane mučena grižom savesti, osećajući se kao najgora ćerka na svetu.

U početku je odbacila tu ideju, kao da ju je zabolela sama pomisao na to. Zar da njen tata, stub njenog detinjstva, čovek koji ju je učio da vozi bicikl i pravio od plastičnih flaša lutkice kada nije imala novca za skupe igračke – završi među strancima? Ne. To nije dolazilo u obzir.

"Otišla sam do njega plačući i rekla da imam noćne more, da me proganja to što je sam, moj tatica, moj heroj. Međutim, zatekla sam drugačiji prizor".

Tada je i on delovao pomalo izgubljeno i tužno, nije se tada još uvek adaptirao na novonastalu situaciju, ali se vremenom promenila situacija.

Ali kada je sledeći put otišla u posetu, ugledala je nešto što joj je slomilo, ali i u isto vreme zacelilo srce.

Njen otac se smejao.

Pričao je sa jednim starcem za stolom, rukom ga potapšao po ramenu. Nije više izgledao kao čovek prepušten samoći. Medicinska sestra joj je rekla:

"U početku mu je bilo teško, ali sada se uklopio. Ima društvo, ima pažnju. Čak i kartamo nekad uveče."

Gledala je svog oca, pomalo krivog u stolici, ali sa osmehom koji dugo nije videla. Shvatila je da nije izdala ni njega ni sebe. Samo mu je pružila priliku za dostojanstvenu starost.

I dalje joj se srce stezalo pri pomisli na onaj prvi bolni vikend, na suze koje je pustila zbog njegovog pisma. Ali s vremenom je razumela – ljubav ne znači samo dati sve od sebe, već i znati kada treba pustiti.

(Kurir.rs/Žena.rs)

 VIDEO: Da li je starački dom najbolje rešenje za stara lica u Srbiji