„Državna služba najbolja je družba“, ovako su roditelji svojoj deci savetovali gde da traže posao posle završetka studija. Oni koji su bili poslušni imaju priliku da se uvere u njihovu istinitost i naglas izgovore rečenicu od kojih većina zazire: „Roditelji su bili u pravu“. To se naročito odnosi na one koji su se domogli statusa državnog funkcionera. E, oni se osećaju zaštićeno kao bubreg u loju - imaju redovnu platu, najmanje 120.000 dinara, plaćene račune za mobilni telefon, službeni auto na raspolaganju i otporni su na otkaze. I ne bi tu bilo nikakvih problema da veliki deo njih svoje radno vreme ne provode uprazno, da ono njihovo „na sastanku sam“ u stvari ne znači „na ručku sam, ko zna kom po redu tog meseca, koji će biti plaćen iz tvog džepa“, dok im je učinak nesrazmeran blagodetima koje uživaju.Zato i ne treba da čudi bes prosečnog srpskog radnika, koji ne zna za radno vreme, puš-pauzu i pauzu za ručak, ali zna za rad vikendom, i sve to za manje od prosečnih 42.000 dinara. Ne treba da čudi što ih boli ova nepravda i privilegije onih kojima je državna služba zaista družba. Zato bi svi povlašćeni trebalo da stave prst na čelo i zasuku rukave, da ne bude prekasno.
