Ostalo je oko 100 dana do početka Olimpijskih igara. Nakon poslednjeg Evropskog prvenstva u Beogradu uspeh vaterpolista nam uopšte nije čudan. Medalja koju su momci osvojili u Beogradu više ne predstavlja iznenađenje ni za koga, a očekuje se da to ponove u Riju. Zlato na Igrama je jedino što fali. S obzirom na to da su 1984. i zlato u Los Anđelesu odavno prošli, možda je nekom čudno zašto nam olimpijsko zlato nedostaje ove 32 godine.Nekako se podrazumevalo osamdesetih da država stoji iza svakog sportiste, iza svakog saveza, iza svake sportske institucije i da predstavlja isključivu podršku i pomoć domaćem sportu. Tadašnja praksa tržišnog razvijanja koja je bila na nivou incidenta nastavila se do danas. Na sreću, sportski rezultati nas još uvek ostavljaju u igri da to promenimo, ali je pitanje do kada će.Mislim da je vreme da se promene neke stvari i da sistem počne da funkcioniše i kod nas, onakav kakav odavno postoji u svetu, pri čemu ne mislim samo na vaterpolo već generalno na sport.Budući da nam reprezentacija niže uspehe, a da su istovremeno klubovi na ivici gašenja, mislim da bi bilo najbolje aktivirati sportske asove kojih imamo na pretek. Oni bi se sa svojim imenom i autoritetom založili za poboljšanje imidža, ali i donošenju materijalne dobiti sportskim institucijama.Bilo je primera kada se takva praksa pokazala potpuno pogrešno jer su sportisti uvođeni u sistem za koji nije postojala želja da bude promenjen. Kombinacija stručnih i uspešnih ljudi iz sveta biznisa s jedne i sportskih asova kakve posedujemo s druge strane mogli bi da pokrenu stvari s mrtve tačke.Siguran sam da će, ukoliko napravimo ove promene, sledeće Olimpijske igre biti najbolja ocena prvih 100 dana novog razmišljanja u sportu. I ne samo to, smatram da će i finansijsko stanje u klubovima, kao i njihovi rezultati biti konstanta poput reprezentativnih i postati pravilo, a ne kao do sada izuzetak. Najbolji primeri su titula Evropskog šampiona vaterpolista Zvezde u Beogradu i Partizana u Rimu.(Nikola Rađen, vaterpolista)
