S obzirom na nivo korupcije u američkoj eliti i stepen ofšor angažovanosti američkih finansijskih institucija, jako je čudno što panamska kompanija nije sarađivala sa američkim klijentima mada to ima veze sa tim što američki zakon ne dozvoljava ofšoring kroz panamske kompanije - kao da je neko unapred znao šta će se dogoditi i kako iskoristiti informacije da se pokopa neko drugi, konstatuje se u tekstu "Panamski papiri: Hibridni rat s neočekivanim obrtom".
Postoje dva izvora Panamskih papira. Jedan od njih je ljutit bivši zaposlenik koji je medijima predao mnoštvo informacija u Snoudenovom stilu. Međutim, njegov/njen identitet još uvek nije objavljen. Da ta osoba došla do ovih veoma poverljivih informacija, morala je da radi na nekoj visokoj poziciji u panamskoj kompaniji "Mosak Fonseka", na primer u Odeljenju za informacione tehnologije. Identitet te osobe nije saopšten iz prostog razloga što bi on/ona odmah postala novi Edvard Snouden.
Dok god se ta osoba ne otkrije, mora se uzeti u obzir mogućnost da je neka obaveštajna agencija kao što je NSA hakovala poverljiva dokumenta panamske kompanije i prosledila informacije baš takozvanom Međunarodnom konzorcijumu istražnih novinara (ICIJ), organizaciji koju finansiraju Soroševa Fondacija Otvoreno društvo, Fondacija Rokfeler, Karnegijeva zadužbina i slični. To je velika razlika u odnosu na Snoudena, koji je otkrivene informacije plasirao preko nezavisnog novinara Glena Grinvalda.
Ono što je najinteresantnije jeste da Rusija, uprkos tome što je otkrivanje afere počelo prozivanjem baš Vladimira Putina, čije se ime ni ne pominje u procurelim informacijama, nije meta informacionog napada. Nema informacija koje mogu u velikoj meri da naškode Rusiji, a svote novca koje se pominju su prilično male. Zapravo, moguće je da su ruski lideri i znali za izvršene transakcije koje više škode zapadnom finansijskom sistemu nego ruskoj ekonomiji.
Zapravo, država koja je najviše izložena u ovom skandalu jeste Velika Britanija.
Velika većina klijenata panamske kompanije je registrovana u britanskim poreskim utočištima. "Mosak Fonseka" je sarađivala sa čak 1.900 britanskih kompanija, ali i preko 2.000 kompanija u Hongkongu, koje su najverovatnije povezane s Londonom ili su podružnice britanskih kompanija. Na listi posrednika su istaknute banke, pravne kompanije, ali i mnoge druge finansijske kompanije.
Verovatno nije slučajnost što Panamski papiri pogađaju i još jedan centar finansijskih usluga, Švajcarsku, sa ukupno 1.200 posrednika.
Sigurno je da britanska finansijska industrija i britanska politička elita ne bi odobrili objavljivanje ovakvih informacija u kojima se pominje i premijer Dejvid Kameron.
Ko ima koristi?
Nesumnjivo najviše koristi imaju američke finansijske kompanije. Svega 400 kompanija sa liste "Mosak Fonseka" su američke. Panamski papiri ukazuju na to da onaj ko želi da se bavi ofšoringom mora to da radi kroz američke kompanije kako bi izbegao kritiku javnosti i pravne kazne. Izgleda da američki finansijski sektor pokušava da se reši konkurencije i da centralizuje ofšoring.
Šta Britanci treba da urade kao odgovor na to? Najvažnija tačka u britanskoj agendi je izlazak iz Evropske unije, što Sjedinjenim Državama u ovom trenutku prilično odgovara. Zapravo, rasparčavanje Evropske unije je trenutno jedan od važnijih spoljnopolitičkih ciljeva SAD.
Na prvi pogled reklo bi se da Vašington ne bi napadao svog "specijalnog saveznika". Međutim, nema časti među bankarima. Finansijske institucije ove dve države su u velikom rivalstvu i ovo bi mogao biti početak progresivnog kanibalizma u zemljama Prvog sveta. On je već vidljiv kroz politiku štednje nametnute južnim članicama EU. Sada su SAD samo podigle uloge.
