Karcinom ne znači uvek kraj, to svi znamo, ipak, znači da se telo okrenulo protiv sebe, da popravak mora biti sistemske vrste, da će hemoterapije i operacije odstraniti pokvareni deo, ali da će oporavak nastupiti tek onda kad na pravi način zavolimo sebe.
S tim najvećim strahom poslednjih dana suočila se Azra Kolaković.Azra nam je pokazala s koliko snage čovek može da se bori s ovom bolešću, samo ako tako odluči. Kako nikakve prognoze nisu pobile onu glavnokomandujuću sivu materiju koju nosimo ispod frizure, koja ako se uspravi i kaže – Ja hoću da živim", da će tako verovatno i biti.
"Džavida (njen suprug) sam izbacila iz kreveta nakon ovog drugog ciklusa hemoterapije. Moram sama da spavam, preosetljiva sam na mirise, gužva mi je… i rekoh hajd' ti, Džavide, lezi sam. Ipak, ujutro mu se ušunjam u postelju po koji zagrljaj i komad ljubavi. Grli on mene tako jutros i govori: "Evo me k'o da spavam sa Šabanom Šaulićem", kazala je Dona Ares kroz smeh u intervjuu za magazin Azra.
Na pitanje kako je uopće shvatila da je bolesna, jer karcinom u početnim fazama ne boli, kaže:
"Najpre se pojavio neobičan umor. Jednostavno sam bila umorna, klonula, sve mi je bilo teško. Neke obične, dnevne, obaveze… da napravim krevet ujutro, postale su prava mora. Nije mi se dalo. Konstantno sam osećala pospanost i umor. Mislila sam da imam opravdanje za to, jer smo radili sve vreme, stalno smo bivali na putu, pevali, svirali.
Razmišljala sam da se to meni hronično nakupilo i da kao sad to moram odjednom odležati. I to je za mene bilo uredu. Neću ništa raditi, vreme je za odmor i tačka. Međutim, to je potrajalo. Dođe mi sestra sa sinom Dinom… Dino koji je, Dino hej, samo ime govori, vragolasti mali dečak – i tetka umesto da divlja s njim po stanu, mora malo leći, jer jednostavno nemam snage. I tad sam, naprosto, shvatila da moja opravdanja više nemaju uporište. To je, dakle, bio prvi pravi simptom koji sam ja neko vrijeme negirala.
"U suštini, sve se brzo odvijalo. Umor mi je počeo sredinom ovog leta. Sve je to pratio gubitak kilograma. Ja sam jela dovoljno i previše, ali sam nestajala. Nema te. Vidim kad se šminkam da nije to više to. Oči su previše upale. Ja sam htela da postignem savršenu telesnu težinu, pa svaka žena tome teži. Trenirala sam, hranila se zdravo i puno sam ulagala u to. I to me na neki način spasilo, da lakše sad ovo podnesem. Sreća da sam smršala, jer da sam ostala u onoj debeloj fazi, imala bih manje kondicije za ovo što sada moram podnositi. Krivo mi je sad što svi negiraju taj moj trud pa kažu: "Eto je, smršavila je, postala premršava i na kraju obolela. Nije to tako", to nije uzrok, kazala je između ostalog Dona Ares.
(Fokus.ba)
