U nedelju ujutro, samo nekoliko sati nakon što je oženio sina, Rade Šefer je krenuo u jedan drugi pir.
Krvavi pir. Na njegovom putu našlo se šest nevinih osoba. Njegova supruga Roza sa roditeljima Jeneom i Gizelom, Šandor i Karolina Bajtai i njihova ćerka Natalija.
Ona koja mu je prethodnog dana postala snaja. I možda bi spisak imena bio duži da zlotvoru na put nije stao gost iz Francuske. Besmisleno je postaviti pitanje ko je kriv.
Krivi smo svi zato što žmurimo na nasilje. Zato što nemamo hrabrosti da upremo prstom i kažemo: „On ih maltretira, on ih tuče.“ Svakog dana nas sa naslovnih strana vrebaju priče o žrtvama nasilja. I mi se svakog dana zgražavamo nad tim i pitamo se gde je otišlo naše društvo. Otišlo je tamo gde smo ga mi odveli, u beskrajni krug zla i nasilja.
U krug iz koga izlaze samo oni koji završe na stranama hronike - mrtvi. Analize, profili nasilnika, ubica, silovatelja ne znače ništa prijateljima i rođacima žrtava. Oni ostaju da žive sa bolom koji im je naneo egoistični manijak, poput ovog gorenavedenog.
Možda će ih godinama proganjati pitanje: „Šta bi bilo da smo ih zaštitili?“ Možda će prihvatiti tu tragediju i krenuti dalje. I šta nam ostaje na kraju dana? Samo nada da ćemo sutra biti za nijansu hrabriji i prijaviti nasilnika.
