Dok jedni prećutno podržavaju poteze vlasti, drugi su otvoreni ili aktivni u opoziciji. Čak im i ne smeta što su trenutni opozicionari „juče“ činili vlast, navodi Milan Petrić iz sindikata JKP gradska čistoća
"U nemogućnosti ili nestručnosti da postignu rezultate mnogi sindikalisti potežu za političkim položajima misleći da se kroz tu sferu mogu životno (finansijski) ostvariti. Vrlo često bivaju iskorišćeni jer im je teško da opstanu bez realne podrške u toj materiji. I tu dolazi do razočarenja. Vraćajući se u sferu sindikata počinju da se bave isključivo sporednim stvarima: turizmom, novčanim pozajmicama, prodajom raznih vrsta roba...
Zakon o sindikatima niko ne traži jer sadrži recimo predavanje imovinske karte, koju bi predsednici pojedinih sindikata rado izbegli. Takođe mogao bi svojom sadržinom da spreči samovoljno donošenje odluka i da definiše smerove i parametre sindikalnog delovanja u skladu sa zakonima Republike Srbije. Zato i dolazimo do uverenja da bi tako oblikovan zakon više odgovarao radnicima odnosno članovima sindikata osim predsednicima sindikata.
Mnogi predsednici sindikata u državnim preduzećima uživaju u privilegijama koje su u stanju da im menadžment preduzeća zarad socijalnog „mira u kući“. Nekada je i to izgovor za finansijske mahinacije (tendere, privatizacije, koncesije, donacije...). Zbog malih, sitnih ustupaka pojedinci su u stanju da „zažmure“ na ozbiljne i visoke poslove preduzeća. Dobar deo njih čak i participira istovremeno i u menadžmentu odnosno čak je i sastavni deo njega. Tu nailazimo i na neku vrstu paradoksa jer se dešavalo da čak i direktor preduzeća predlaže predsednika sindikata koga kasnije odbori imenuju. To je jednostavno izvodljivo uz prepravke Statuta. Obavljajući istovremeno rukovodeću funkciju u preduzeću automatski i utiče na njihov rad i tim načinom uvečava članstvo u svojoj organizaciji. Isčlanjavanje je apsolutno nemoguće jer za sobom povlači neprimetnu (i uglavnom nedokazivu za javnost) reakciju „šefa“. Ta reakcija je uglavnom veoma osetna za džep radnika ili mu može poljuljati (radni) status u preduzeću. Smanjivanje ocene, mobing, ukidanje stimulacije, prekovremeni rad koji se ne plaća, premeštanje na drugo radno mesto koje je manje plaćeno a iziskuje snažniji i obimniji rad, itd. A ukoliko se radnik pobuni ili odbije postoji i mogućnost otkaza.
Na celokupnoj sindikalnoj sceni postoji samo 30% sindikata koji su posvećeni zaštiti radnika. Oni su uglavnom nevidljivi za javnost. I uglavnom sputani od strane onih 70% koji imaju sve resurse da ih potkopaju (političke veze, finansije, medijski prostor...).
Sindikalna scena u Srbiji može se reći da je više podložna uticajima funcionera, a manje onima kojima treba a to su radnici", navodi Petrić.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI: HRVATIMA PRETI 12 GODINA ROBIJE? Tužilaštvo odlučuje šta će biti sa huliganima sa derbija
