A ČUŠ, MILO BI BILO MILU DA CRNOGORCIMA NIJE LAKO U SRBIJI - ALI NAM JE NAJBOLJE! Đukanovićeve igrice: Od 'mrzim 100% Crnogorce' i hajke na Srbe do Srdanovića
Dodajte Kurir u vaš Google izbor"Danas zaista nije lako biti Crnogorac u Srbiji".
Čitam tabloid "Danas" koji prenosi ovu izjavu Mila Đukanovića datu podgoričkoj "Pobjedi" i mislim: Uh, možda bih stvarno mogla da rezervišem kartu Er Srbijom do Tivta. Da se, jer kažu da nije lako, sklonim malo na sigurno. Među svoje. Među Crnogorce, među Srbe.
Čekaj... Među Crnogorce i Srbe?! Kapirate?! Eto gde nas je Milo doveo. Preko 30 godina nas truje i zaluđuje: kako Crnogorci i Srbi nisu isto, kako Crna Gora mora što dalje od Srbije, kako je srpski identitet u Crnoj Gori problem, a sad su mu problem Crnogorci u Srbiji, zabrinuo se za njih.
I to sve zbog Ilije Srdanovića, kojeg, kaže, nikada nije upoznao.
"Nijesam čak ni imao zadovoljstvo da ga upoznam", reče Milo.
Ali ga zato vrlo dobro razume i vrlo podržava. Kaže da Srdanović "hajku" dostojanstveno i superiorno ignoriše i odmah zatim Srbiju predstavlja kao mesto u kojem "nije lako biti Crnogorac". Baš zanimljivo. Čoveka ne poznaješ, ali znaš da ga treba braniti. Ne poznaješ ga, ali znaš da je žrtva hajke. Ne znaš ga, ali znaš da treba da se oglasiš baš sada, usred predizborne kampanje u Srbiji.
Slučajnost? Ma, naravno. Baš je kod Mila nešto slučajno.
Kao što je slučajno i to što je Milo Đukanović sada zabrinut za položaj Crnogoraca u Srbiji. Brine on, kaže da nam nije lako.
A ne, no nam je teško! Aj ne laprdaj, što bi rekla moja baba (RIP, ili što bi rekao Ilija Srdanović RNIP).
Milo Đukanović je poslednji čovek koji bi trebalo da nam drži lekcije o tome koliko je teško biti negde neko. Taj koji je napravio nepodnošljivim život Srba u Crnoj Gori. Taj koji je zemlju podelio i narod zavadio kako bi mogao vJečno da vlada.
Zavadio porodice,komšije, prijatelje. Stvorio Milogorce sa DNK kodom -mrzim Srbe i sve srpsko! Napravio svaku granicu između Crne Gore i Srbije, između onoga što je vekovima bilo jedno prirodno, blisko i bratsko. I sada nam taj Milo govori: "Nije lako biti Crnogorac u Srbiji".
A ne no mi je teško! Evo 20 godina sam državljanka Srbije. Taman onoliko koliko je Crna Gora nezavisna i zamalo onoliko koliko već priznaje lažnu državu Kosovo. U Srbiji živim i duže. Taman onoliko koliko je Milo vladao Crnom Gorom - trideset godina. I znaš šta? Nikada mi nije bilo lepše.
Između Srbije i Crne Gore morala sam da biram samo kad je reč o državljanstvu, jer moja domovina u kojoj sam rođena mi, nakon što je postala nezavisna, ne dozvoljava da imam njeno, crnogorsko državljanstvo. Nema bilateralnog sporazuma sa Srbijom. Ma šta mi problem?! Imam pasoš Republike Srbije, Er Srbijom sa beogradskog aerodroma mogu da biram gde ću, na sve strane sveta. Ali najčešće idem u Crnu Goru.
Nego, dosta o meni, da se vratimo malo do Mila, onog koji danas govori o toleranciji, koji danas kao brani Crnogorce u Srbiji, kao zabrinut je baš jer se navodno u Srbiji stvara atmosfera protiv Crnogoraca.
Pa da bar to nije rekao isti onaj Milo koji je litije i vernike SPC nazivao "ludačkim pokretom", koji je za SPC rekao da promoviše "agresivno svetosavlje", koji je od SPC napavio političku metu, doneo Zakon o slobodi veroispovesti nakon čega je stotine hiljada ljudi krenulo u liitje! Pa je hapsio i sveštenike...
Pa da bar to nije rekao isti Milo čija je vlast 2008. godine priznala nezavisno Kosovo, iako je istraživanje koje je tada objavio CESID pokazivalo da se od 65 do 80 odsto građana Crne Gore protivilo priznanju lažne države.
Isti Milo koji je 1990. govorio: "Na Kosovu je napadnuta Jugoslavija. Kosovo je bedem srpskog i crnogorskog naroda koje ne može pasti dok je nas i pokoljenja naših potomaka. Nebrojeno puta smo rekli: Kosovo se mora braniti svim sredstvima”.
Isti Milo koji je 1992. godine govorio: "Od svega najviše mrzim četnike, ustaše i stopostotne Crnogorce".
Isti Milo koji je 1989. govorio: "Bestidno je, a na sreću pokazalo se i besplodno, bilo dugogodišnje plašenje crnogorskog naroda potencijalnim velikosrpskim hegemonizmom, kao negatorom crnogorske nacije i države".
E taj Milo. Taj danas kao brine za nekoga. Za Crnogorce. U Srbiji. Ja ne znam da li da se smejem ili da kupim kartu. Air Serbia, Beograd-Tivat, pa među svoje. Crnogorce i Srbe.
Kapirate? Jer u životu običnog čoveka te granice nikada nisu bile onakve kakve ih je političar kao Milo Đukanović iscrtao. Mi se posećujemo, doseljavamo, odlazimo, vraćamo se, delimo rodbinu, muku, radost. Kad je najteže - tu smo jedni za druge. .
Ne može Milo da nas podeli, a pokušao je svim sredstvima da razdvoji vekovima iste porodice, istu veru, običaje, istoriju, istu krv. Zato je njegova današnja briga za mene i za svakog ko je poreklom iz Crne Gore a živi u Srbiji toliko tužno-smešna.
Bilo bi milo Milu da su Crnogorci ugroženi u Srbiji. Ali nijesu. Milo bi bilo Milu da nam nije dobro u Srbiji. Ali jeste.
Najpoznatiji vic o Crnogorcima je onaj kad se u porodici rodi muško dete, otac uzima pušku, ispaljuje metak i viče: "Rodio se sin, student Pravnog fakulteta u Beogradu!". A sin čim progovori pita: "Majko, je li daleko taj Beograd?".
Nije daleko, sine...