KAKO SU SRPSKI TAKSISTI SHVATILI DA RUSIJA NE MOŽE DA SE BRANI? Darko Obradović o DIZELU ZA PRIMIRJE, Trampu, Putinu i EU koja čeka da Amerika prva zaprlja ruke
Dodajte Kurir u vaš Google izborDarko Obradović iz Centra za stratešku analizu napisao je za Kurir tekst o "dizelu za primirje", odnosno o tome šta se krije iza plana predsednika SAD Donalda Trampa o isporuci više miliona tona goriva iz Rusije na američko i svetsko tržište i zašto ruski predsednik Vladimir Putin pristaje na ustupke.
Tekst donosimo ovde u celini:
Zahtev za taktičko primirje u oblasti energetike, koji je postavio američki predsednik Tramp, izazvao je brojne kontroverze, kako u zemlji, tako i u svetu.
Kritike su bile raznorodne i direktne, a išle su čak do optužbi za izdaju američkih i savezničkih interesa u korist Kremlja.
Uticajni MAGA influenseri i komentatori otvoreno su stavili do znanja da će Vladimir Putin izigrati ove predloge i da je neprihvatljivo popuštati Rusiji u sektoru koji je najviše boli, dok su sa Varšavskog bezbednosnog foruma stigli glasovi da je energija ključ ruskih vojnih sposobnosti.
Odluku da se jednostrano i privremeno ublaže sankcije na ruski dizel i poziv Rusiji da svoje gorivo pusti na svetsko tržište pratio je obostrani zahtev za primirje u napadima na energetski sektor Rusije i Ukrajine.
Ovakav razvoj događaja izazvao je polarizovane i jednostrane reakcije: sa jedne strane, podržavaoci ruske agresije ovaj potez vide kao kapitulaciju Zapada pred ruskim energentima i operacionalizaciju nepostojećeg dogovora iz Enkoridža, dok druga strana tvrdi da Amerika napušta Ukrajinu radi unosnih poslovnih poduhvata.
Zanimljivo je da se i jedni i drugi ovog puta slažu u svojim reakcijama.
Međutim, izostaje analiza kako se stiglo do ovog predloga i kome on zaista ide u prilog.
Od povratka Trampa u Belu kuću transatlantski odnosi postali su goruća tema.
Zašto bi SAD slabile i uništavale Evropu?
Kapriciozna priroda američkog lidera pogrešno se tumači kao namera SAD da unište i oslabe Evropu, a niko se ne pita zašto bi SAD slabile i uništavale Evropu.
To pitanje nije moguće adekvatno rastumačiti izvan antizapadnog obrasca mišljenja.
Vratimo se na ovaj specifičan i veoma buran slučaj: ruski dizel za primirje.
Ukoliko do toga dođe biće to najveći diplomatski proboj od 2022.godine.
Kada je 24. februara 2022. godine počela potpuna i masovna agresija na Ukrajinu, nije bilo ni teorijske šanse, osim futurističke prognoze, da će Ukrajina biti u prilici da rat prenese na rusku teritoriju, a još manje je bilo operativnih scenarija prema kojima bi Ukrajina udarima po ruskoj strateškoj infrastrukturi stvorila mogućnost da diktira uslove primirja.
Danas, u 2026. godini, to je moguće.
Upravo zato dolazi i Trampov ultimativni predlog, jer je Ukrajina u poziciji da ponudi nešto zauzvrat.
Ova operativna prednost u asimetričnom sukobu nije došla preko noći, već je direktna posledica podrške koju Ukrajina sve ove godine dobija od SAD, EU i članica NATO.
Ratna tranzicija oružanih snaga, doturanje opreme, municije, obuka, ali i ukrajinska inovativnost stvorili su preduslove da jedan zapadni lider izokrene postavku i kaže Rusima: u zamenu za prestanak ukrajinskih napada neophodno je da i vi zaustavite svoje napade.
Dogovor o izvozu ruskog dizela dok Moskva uvozi gorivo
Koliko je stvar cinična, govori podatak da SAD dogovaraju izvoz ruskog dizela na globalna tržišta u trenutku kada Moskva uvozi rafinisane naftne derivate, najviše benzin iz Indije, ali i dizel, jer su njeni prerađivački kapaciteti teško oštećeni ukrajinskim dronovima.
Rusija sa svoje strane ovu inicijativu predstavlja kao trijumf i dokaz svog koncepta da "nema drugih energenata osim ruskih", međutim, Rusija je u poziciji da očajnički moli za dostupnost zapadnih tržišta i obustavu efektivnih ukrajinskih napada.
Nakon operacije "Paukova mreža", udari po ruskim rafinerijama najbolji su način za uzvratni pritisak na Moskvu.
Logika američke administracije bazira se na ranijim iskustvima razrešenja sukoba, dakle, uskladiti dve strane u jednom domenu.
Istini za volju, Ukrajina ima interes da prihvati ovo primirje, jer i sama trpi štetu od ruskih neselektivnih napada koji život u gradovima tokom zime čine nemogućim.
Ovakav uzajamni ishod nije posledica ničije milostinje, već ukrajinske inicijative da rat prenese na teritoriju agresora.
Ukoliko dođe do obostranog "energetskog primirja", to će biti najveći korak napred od uspostavljanja "Crnomorske inicijative za žito".
Mnogi se pogrešno uzdaju u Putinovu rešenost da neće ustupiti ni milimetar i Trampov korak tumače kao slabost i zamor Zapada.
Putin konstruktivan kada ostane bez opcija
Ali, u praksi se Putin itekako pokazao kao konstruktivan kada ostane bez opcija.
Prvi primer je obustava kopnene opsade Kijeva nakon inicijalnog fijaska, drugi je izmeštanje Crnomorske flote nakon potvrde da Ukrajina može da izvede efektivne napade i potapa ruske brodove, treći je "Crnomorska inicijativa za žito", a četvrti zaustavljanje mobilizacije i žongliranje ovom temom.
Ovaj rat, koji je ušao u petu godinu, pokazao je ne samo da Rusija nema sposobnosti, već i da je u strateškom sunovratu.
Rusija odgovor u zaštiti svoje teritorije nema, pre nekoliko dana pogođena su tri od šest Jandeksovih data-centara, a dva su potpuno stavljena van pogona.
Mnogi taksisti u Srbiji mogli su iz prve ruke da se uvere da čuvena ruska aplikacija ne radi i da ne mogu da naplate svoje usluge, jer su pogođeni tehnološki simboli savremene Rusije.
To je prelomni momenat koji ima svoju globalnu stratešku logiku kojom se vode Amerikanci.
Nema sumnje da Rusiju predvođenu Putinom treba zaustaviti, ali se isto tako treba postarati da ona ne padne u ruke Komunističke partije Kine.
Geopolitika je šahovska partija na nekoliko spojenih tabli.
Zašto Nemačka ne isporuči Tauruse Ukrajini?
To nameće pitanje zašto se samo priča o američkom krilu NATO i kritikuje ga, dok istovremeno Nemačka, kao treća ekonomija sveta, još uvek ne isporučuje rakete Taurus Kijevu.
Nije sporna finansijska i materijalna podrška koju EU nesebično daje Kijevu, ali je sporno večito iščekivanje da Amerikanci prvi "zaprljaju ruke".
Kada Amerikanci kalkulišu, to se predstavlja kao "glupost" jednog čoveka, a kada to rade evropske prestonice, to je odmerena i proračunata reakcija.
U sadašnjem trenutku nema prostora za igranje "vrućih stolica", jer kada jednom prestane muzika, moguće je da neće biti nijedne stolice.
Obaveštajna podrška ukrajinskim operacijama treba da dolazi iz Evrope koliko i iz Amerike.
Isporuka dalekometnih raketa treba da bude odlučna baš onoliko koliko je Putin odlučan kada naređuje sprovođenje terorističkih akcija širom Evrope, od Nemačke i Poljske do Rumunije i Bugarske.
Već postoji jasna saglasnost da Putin popušta pod pritiskom.
Da Rusija nije slaba, ne bi morala da ulaže u državni terorizam, širenje dezinformacija i političku agenturu.
Nabrojane taktike strateški su izbor slabijeg, koji svoje glavne nedostatke mora da nadoknadi asimetričnim pristupom.
Celokupna situacija bitno menja bezbednosno okruženje Evrope i percepciju uloge SAD.
Ruski rat protiv Ukrajine nije signal slabljenja ni Evrope ni Amerike, već putokaz pravca u kome treba delovati i ulagati kapacitete.
Kontinuirana evropska podrška Ukrajini, kao i jačanje vojne industrije kontinenta, nije promena prirode Evropske unije.
Amerika decenijama ljuljala EU u kolevci
EU je od svog početka geopolitički projekat koji su SAD decenijama ljuljale u kolevci.
Putinov rat nije od Evropske unije napravio ratni projekat, već naprotiv, članstvo u EU učinio je važnijim nego ikada ranije.
Isto važi i za NATO, uz istovremene i neoborive dokaze da američki vojnoindustrijski kompleks, sa svim svojim vojnoobaveštajnim kapacitetima, i dalje drži svetsko liderstvo.
Zato je važna usklađenost taktičkih poteza u obuzdavanju Putina, sa ciljem da se Rusija na duži rok zadrži kao srednja sila.
Za kraj, pokušaje diplomatskog proboja od strane Amerike ne treba tumačiti kao "velike" globalne dogovore jer se time upada u rizik pojednostavljivanja složenih procesa.
Nikada se ni jedna sila, pa ni SAD, nije dobrovoljno odrekla svog statusa.
(Kurir.rs)