7 atentata koji su obeležili 19. i 20. vek

1. Sekira u Radovanju Po nalogu knjaza Miloša Obrenovića, Karađorđa je ubio Nikola Novaković, sluga njegovog kuma Vujice Vulićevića Pošto je posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine izbegao u Austriju, vožd Karađorđe boravio je u Rusiji, a onda se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj. U julu 1817. iz Banata je neopaženo preko Dunava prešao u Ram u Srbiji, a odatle u Veliko Orašje. S kumom Vujicom Vulićevićem sreo se uveče na groblju u Velikoj Plani, zatraživši od njega da pozove Miloša Obrenovića na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka. Poslednja večera Ipak, Miloš u tom trenutku nije hteo da ratuje, a Karađorđe je predstavljao pretnju njegovim pregovorima s Turcima, kao i njegovom ličnom autoritetu. O Karađorđevom dolasku obavestio je u Beogradu i Ali-pašu Marašliju, koji je takođe želeo njegovu smrt. Miloš je naložio Vulićeviću da ubije Vožda. Vujica je u Radovanje poneo omiljenu Karađorđevu hranu: pogaču, jagnjeću plećku i sir, i sreo se s njim 25. jula. Zajedno su večerali, a pred zoru je Vulićevićev sluga Nikola Novaković ubio sekirom Karađorđa, za koga se verovalo da ga metak neće. Zatim mu je jataganom odsekao glavu i ubio Karađorđevog pratioca Nauma. Za to vreme Vujica je ležao glave pokrivene kabanicom! Nakon ubistva Vulićević se uputio u Smederevsku Palanku, a Novaković je ostao na mestu zločina. Vlasniku kolibe u kojoj se ubistvo desilo naredio je da mu ispeče jagnje i tu se, uz pečenje i rakiju, gostio pored obezglavljenih tela. Navodno je bio kivan na Karađorđa što mu mu je brata, zbog kukavičluka u boju na Deligradu, osudio na smrt. Zatim se pridružio Vujici u Palanci, ponevši iz Radovanja glave ubijenih i Karađorđeve stvari: odelo, sablju, orden ruskog cara i bisage, u kojima su našli 4.000 dukata. Zatim je produžio do Beograda i glave i stvari odneo Milošu u Beograd.

Prezreni Vujica Vulićević završio je život prezren i osuđen od naroda zbog ubistva kuma. Poslednje dane proveo je u krajnjoj sirotinji u rodnom selu Azanja, gde se teško razboleo. Prema nekim izvorima, 1828. godine otrovao ga je Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Deca njegovog sina i ćerke rano su umrla, ne ostavivši za sobom potomstvo. Nikola Novaković je 1850. godine poludeo i udavio se u reci. Sin mu je umro mlad, a ćerka je takođe poludela. Na mestu ubistva u Radovanjskom lugu danas se nalazi crkva Zahvalnica, koju je 1930. podigao Karađorđev praunuk kralj Aleksandar I Karađorđević, a stotinak metara od nje je spomenik podignut tamo gde se nalazio prvi grob ubijenog vođe Prvog srpskog ustanka. Njegovo telo, naime, docnije je preneto u Topolu, a danas počiva u Mauzoleju na Oplencu. 2. Zaseda na Košutnjaku Prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku. Kneza Mihaila i Anku dokrajčio je nožem Kosta Radovanović Mihailo Obrenović bio je knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Opšta je ocena istoričara da je po dolasku na presto imao velike ciljeve. Pre svega je želeo da oslobodi Srbiju od turske vlasti, ali i da je modernizuje, poveže sa evropskim državama. Na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda zvali su ga „prins Mišel“. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. Ljutiti trgovci U smiraj dana 29. maja 1868, u pratnji ordonansa Svetozara Garašanina i poslužitelja, izvezao se u kočijama u Košutnjak s Katarinom Konstantinović, u koju je bio zaljubljen, njenom majkom Ankom, i bakom Tomanijom Obrenović, kneževom strinom. U Košutnjaku su ih čekali atentatori, s namerom da ubiju kneza Mihaila i ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. To su bila braća Ðorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, bio je mozak grupe. Bio je advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok je Ðorđe kao trgovac bankrotirao. Četvrti njihov brat, Ljubomir, bio je uhapšen zbog falsifikovanja, a knez Mihailo odbio je da ga pomiluje, čime je navukao mržnju Radovanovića na sebe. Atentator Lazar Marić izvesno vreme je bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali karijera mu je propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac. Kad je kneževa kočija naišla na zasedu, prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su ležali na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović. Sprečen prevrat Obaveštene o ubistvu kneza, vlasti su preuzele kontrolu nad državnim institucijama i vojskom, tako da prevrat nije uspeo. Tokom juna i jula suđeno je atentatorima i njihovim pomagačima. Petnaestorica su osuđena na smrt, među njima i Ljubomir Radovanović, iako je u vreme atentata bio u zatvoru. Smrtne presude izvršene su streljanjem, u ponoć, na beogradskoj Karaburmi. Na zahtev namesnika i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekavanja zavere. Oslobođen je krivice. Tvrdilo se da je ovaj Karađorđev sin potkupio sudije.

3. Pucanj u Sabornoj crkvi Ilka Marković bila je ljuta što je Milan naredio streljanje njenog muža Jevrema i pokušala je da ga ubije 1882. godine O Dva bataljona narodne vojske 25. novembra 1877. odbila su da polože zakletvu kralju Milanu i pođu na granicu uoči drugog srpsko-turskog rata. Četiri dana kasnije presrela ih je stajaća vojska i pohvatala vođe pobunjenika.

Topolska buna Milan je ovu bunu, nazvanu Topolskom, iskoristio da se obračuna s političkim neprijateljima. Od 70 lica optuženih za veleizdaju, na smrt su osuđena 23, od kojih su šestorica streljana. Među njima je bio i pukovnik Jevrem Marković, koji se kao oficir i ratnik proslavio u borbama za oslobođenje pirotskog i niškog kraja. Dobio je sva moguća odlikovanja i priznanja. Pročuo se zbog toga i u narodu, pa je na prvim izborima izabran za narodnog poslanika. Želeći da uništi radikalski pokret, čiji je osnivač bio Svetozar Marković, kralj Milan je streljao njegovog starijeg brata Jevrema. Suđenje je izazvalo veliku pažnju i domaće i strane javnosti, jer nije bilo nikakvog dokaza o Jevremovoj umešanosti. On je osuđen na pravdi boga, i streljan tajno u Bukovičkoj šumi pokraj Aranđelovca. Jelena Ilka Marković, njegova žena, uz zalaganje premijera Milutina Garašanina, dobila je pravo da otkopa zajedničku raku i uzme Jevremovo telo. Dugo je sanjala o osveti. Sredinom 1882. godine iznajmila je sobu tik uz Sabornu crkvu i u njoj svakog dana, ujutru i uveče, palila sveću. Tako nije bila sumnjiva kad je, s pištoljem sakrivenim ispod odeće, 11. oktobra ušla u crkvu dva sata pošto će tu doći kralj Milan s kraljicom i svitom. Sačekala je povoljan trenutak, uperila cev u kraljev potiljak i povukla obarač. Ali, nije bila vešta u rukovanju oružjem, pa je metak ranio jednu građanku. Mučenje Istraga je trajala mesecima. Iako je uporno tvrdila da nije imala saučesnike, pohapšeno je nekoliko njenih prijatelja i poznanika, ali samo je Jelena Lenka Knićanin osuđena kao saučesnica. Postoje svedočanstva da je hranjena samo slanom ribom i zatim mučena žeđu. U februaru 1883. saopšteno je da se obesila u zatvoru. Javnost u to nije poverovala, pogotovo što je nekoliko dana kasnije poginuo vojnik koji je stražario pred Lenkinom ćelijom. Ilka Marković je bila osuđena na smrt, ali pomilovana je i upućena u zatvor u Požarevcu. Nekoliko nedelja kasnije zatekli su je udavljenu peškirom u ćeliji. Službeni nalaz je bio: samoubistvo gušenjem, ali zatvorski lekar je napisao da se Ilka nije sama ubila, da je „nasilnom smrću ubijena od drugoga“. 4. Majski prevrat Grupa oficira je u noći između 28. i 29. maja 1903. brutalno ubila kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu Ženidba kralja Aleksandra Obrenovića 12 godina starijom Dragom Mašin naišla je veliki otpor javnosti. Protiv nje su bili i kraljevi roditelji Milan i Natalija, političari, vojska, crkva i građanstvo. Mladi oficiri, diskretno potpomognuti pristalicama protivničke dinastije Karađorđevića, skovali su plan o ubistvu kraljevskog para. Bez skrivanja Zaverenici nisu preterano krili svoj naum - smatrali su da njihov plan ima više šansi za uspeh ako više ljudi zna za njega! Predlog starijih oficira da Aleksandar samo bude prisiljen da ode sa prestola odbačen je na insistiranje kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, pa je rešeno da par bude ubijen. Na čelu prevratnika bio je generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog muža. On je bio vojnik koga su i političari poštovali. Obavljao je niz odgovornih funkcija: vojni izaslanik Srbije u Beču, poslanik na dvoru crnogorskog kneza, izaslanik Srbije na Haškoj konferenciji, profesor na akademiji... U noći između 28. i 29. maja oficiri su upali u dvor, koji im je jedan od zaverenika otključao iznutra. Na putu do kraljevskih odaja atentatori su ubili dva oficira, od toga jednog svog druga - greškom, a jedan gardista teško je ranio Dragutina Dimitrijevića. Zaverenici, međutim, nisu našli kralja i kraljicu. Zato su naredili prvom kraljevom ađutantu, generalu Lazi Petroviću, da im u roku od deset minuta kaže gde su, inače će biti ubijen. On je, međutim, mirno čekao da taj rok istekne.

Suđenje atentatorima Jedan od zaverenika, poručnik Velimir Vemić, nakon pažljive pretrage, opazio je u zidu vrata tajne odaje. Kralj i kraljica bili su tu sakriveni. Kad su se, na poziv da izađu, pojavili, artiljerijski kapetan Mihailo Ristić ispalio je u njih sve metke iz svoga revolvera, a za njim Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Draga se bacila na Aleksandra da ga zaštiti, ali on je pao mrtav još od prvog metka. Odmah zatim ubijen je i general Lazar Petrović. Tela kralja i kraljice bačena su kroz prozor. Iste noći pukovnik Mašin je potpisao i prvi zaverenički dekret: da se hitno ubiju predsednik vlade Dimitrije Cincar Marković, ministar vojske Milovan Popović, ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović i kraljičina braća - oficiri Nikola i Nikodije Lunjevica. Uveče 29. maja, oko 23 sata, mrtvi kralj i kraljica prevezeni su običnim taljigama, u pratnji odreda žandarma, u Crkvu Svetog Marka i posle opela spušteni u grobnicu u kripti. Pod pritiskom svetske javnosti, koja je bila zgrožena ovim ubistvom, Karađorđevići, koji su došli na vlast, organizovali su suđenje atentatorima. Uglavnom su kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije...

5. Prvo političko ubistvo u Jugoslaviji Alija Alijagić ubio je 1921. ministra Milorada Draškovića, autora „Obznane“, kojom je rad Komunističke partije zabranjen U strahu da Komunistička partija, koja je sa 58 poslanika bila treća po snazi u prvom parlamentu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ne izvede revoluciju poput one u Rusiji, vlasti su 29. decembra 1920. donele „Obznanu“, kojom su zabranile njen rad. Crvena pravda Rukovodstvo Komunističke partije rešilo je da ništa ne preduzima, već da sačeka dalji razvoj događaja. Neki mladi članovi, međutim, ogorčeni zbog „Obznane“ i razočarani mlakom reakcijom rukovodstva, osnovali su organizaciju Crvena pravda, s ciljem da na teror buržoazije odgovore terorom protiv istaknutih predstavnika onih buržoaskih partija koje su donele „Obznanu“. Jedan od rukovodilaca Crvene pravde bio je Rodoljub Čolaković. Čolaković je u rodnoj Bijeljini formirao grupu koja je dobila zadatak da ubije ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, autora „Obznane“. Prvi atentat 3. maja 1921, na današnjem Trgu republike u Beogradu, nije uspeo, a prilika se ponovo ukazala u julu. Drašković je s trudnom suprugom otišao u banju Delnice, u Hrvatsku, a član „bijeljinske grupe“ Alija Alijagić (25) dobio je zadatak da ga tamo likvidira. Otputovao je u susedno mesto Lokve, odakle je svaki dan odlazio u Delnice u potragu za Draškovićem. Našao ga je trećeg dana, 21. jula pre podne, dok je sa suprugom sedeo na klupi. Prišao im je i ispalio nekoliko hitaca. Jedan od metaka ministra je pogodio u podlakticu, a drugi pravo u srce. Ostao je na mestu mrtav. Za Alijagićem, koji se dao u beg, potrčao je detektiv iz obezbeđenja i ranio ga u nogu. Atentat na Draškovića je prvo političko ubistvo u Kraljevini Jugoslaviji. Smrtna kazna Suđenje za ovaj atentat održano je oktobra 1921. u Zagrebu. Alija Alijagić bio je osuđen na smrt, a Rodoljub Čolaković i još dva člana rukovodstva Crvene pravde na po 12 godina zatvora. Smrtnu kaznu nad Alijagićem 8. marta 1922. godine izvršio je državni dželat Alojz Zjafrid, koji je pogubio i osuđene učesnike Sarajevskog atentata. Posle ovog smaknuća otišao je u penziju. Nakon što je postao mesto hodočašća za komuniste, policija prekopava Alijagićev grob i telo zakopava u selu Turija kod Bihaća. Komunistička partija je posle rata podigla Alijagiću spomenik u Delnicama. Pošto komunisti nisu podržavali terorizam, na spomeniku je pisalo samo „Revolucionaru Aliji Alijagiću“, ništa više. Ni šta je uradio taj revolucionar, ni kada. Jedna ulica na Petlovom brdu u Beogradu nosila je ime Alije Alijagića. Početkom 21. veka preimenovana je u Ulicu Milorada Draškovića. Rodoljub Čolaković je posle rata bio visoki funkcioner. Umro je 1983. godine. 6. Marsejski atentat Aleksandra Karađorđevića 1934. godine ubio je Bugarin Černozemski, a napad su organizovale ustaše i VMRO Čvrsto opredeljen za očuvanje jedinstvene Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević imao je mnogo protivnika. Jedan od najopasnijih bio je Ante Pavelić, vođa Hrvatskog ustaškog pokreta, ilegalne fašističke organizacije koja je nastojala da terorističkim akcijama uspostavi Nezavisnu Državu Hrvatsku. Više pokušaja Pošto nekoliko prethodnih ustaških atentata nije uspelo, Pavelić traži pomoć od šefa bugarske terorističke organizacije VMRO Vanča Mihajlova, koji mu ustupa svog najboljeg likvidatora Velička Kerina. Ovaj je imao nadimak Černozemski, jer je predavao „černoj zemlji“ one koje je VMRO osudio na smrt. Černozemski i saradnici, Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić, pripremali su se u Mađarskoj. Odlučeno je da atentat izvrše prilikom Aleksandrove posete Francuskoj. Černozemski i Kralj čekali su ga u Marseju, a druga dvojica u Parizu. Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je za ovaj plan, pa je naš ambasador u Francuskoj Spalajković na sam dan kraljevog dolaska u Marsej, 9. oktobra 1934, od Aleksandra tražio da odustane od iskrcavanja u taj lučki grad. Karađorđević je odgovorio: „Sad je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa.“ Nešto posle 16 časova kralj Aleksandar je napustio palubu broda i motornim čamcem stigao do obale. Zatim je u pratnji francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua i generala Žozefa Žorža, člana Visokog ratnog saveta, seo u otvoren automobil. Oko sto hiljada ljudi izašlo je na ulice da pozdravi gosta. Kad je kraljev automobil stigao na trg ispred palate Berze, Černozemski je iskočio iz gomile noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom uzviknuo: „Živeo kralj!“ Onda je iznenada odbacio buket i iz revolvera ispalio više hitaca. Smrtno ranjeni kralj Aleksandar ubrzo je izdahnuo, preminuo je i ministar Bartu, dok je general Žorž preživeo. Sudbine ubica Černozemskog je obezbeđenje odmah ranilo sa više metaka i udaraca sabljom, pa je, ne izgovorivši ni reč, umro u kancelariji marsejske policije. Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić uhapšeni su i osuđeni na doživotnu tešku robiju. Posle nemačke okupacije Francuske pušteni su iz zatvora i priključili se ustašama. Rajić je 1941. otrovan u Zagrebu, a Kralja su ubili partizani u Bosni. Pospišil je umro u zatvoru u Francuskoj 1937. Sud je kao glavne organizatore atentata označio hrvatske ustaše Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Oni su u odsustvu osuđeni na smrtnu kaznu i zaplenu imovine. Pavelić je umro 1959. od ranjavanja u atentatu koji je izvršio jedan Crnogorac. Kvaternik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu, pod okolnostima koje nikad nisu razjašnjene. Vančo Mihajlov umro je 1990. godine.

7. Neuspešan lov na Tita Kašiković, Kavaja i Milovanović probili su se do Titovog salona, ali isprečio im se Mlađa Mladenović s pištoljem Predsednik SFRJ Josip Broz Tito svakako je na ovom prostorima najčešće bio meta atentatora. Lovila ga je i četnička, i ustaška, i albanska emigracija, ali i Staljinovi agenti. Svaki njegov put po svetu pratili su pokušaji atentatora da mu dođu glave. Ko će prvi Tako je bilo 1963, kad je četnička emigracija rešila da Tita likvidira tokom posete Americi, koja je trajala od 16. do 25. oktobra. Glavni organizator atentata bio je jedan od vođa četnika u SAD Dragiša Kašiković, a za saradnike je izabrao Nikolu Kavaju i Ljubišu Milovanovića. Josipa Broza prvo su vrebali u Meksiku, ali nije im se ukazala povoljna prilika. Prateći ga, vratili su se u Njujork i primenili sledeću taktiku: pred hotelom „Voldorf Astorija“ organizovali su demonstracije emigranata. Njujorška policija bila je prema njima prilično prijateljski nastrojena jer je za njih Tito bio mrski komunista. Dozvoljavali su demonstrantima, pravdajući to demokratijom, da drže u blokadi hotel, čak ih nisu sprečili da upadnu na sprat na kojem je bio Titov apartman. Upravo to je bila Kašikovićeva taktika - da iskoristi gužvu i probije se do Tita toliko blizu da u njega može da puca! I uspeli su da dođu do Titovog salona, ali isprečio im se Mlađa Mladenović, u to vreme naš konzul u Vašingtonu. Mladenović je kao partizan bio ranjen u Drugom svetskom ratu. Posle oslobođenja igrao je u Zvezdi sa Šekularcem, pa se bavio moto-trkama, zatim radio u AMS Srbije, a odatle otišao u diplomatiju. Bio je konzul u Grčkoj, Njujorku, Vašingtonu... S pištoljem u ruci sačekao je atentatore na vratima i rekao: „Dogovorite se koji će prvi!“ Ovi su se vratili, a Mladenović je od Tita dobio zlatni sat. Demonstracije emigranata tog oktobra u Njujorku bile su toliko bučne da je Tito morao da otkaže prijem u „Voldorf Astoriji“. Situaciju je preokrenuo dolazak dvadesetak naoružanih jugoslovenskih mornara s naših brodova usidrenih u njujorškoj luci, koji su „počistili“ demonstrante. Novi pokušaji Četnici nisu hteli tako lako da odustanu. Kašiković, Kavaja i Milovanović vrebali su jugoslovenskog predsednika kad bi izlazio u šetnju, ali obezbeđenje je posle nemilog događaja bilo pojačano, pa nisu uspeli ni da ga vide. Mlađa Mladenović umro je ove godine. Nikola Kavaja je 1979. u Njujorku kidnapovao „boing 727“ nameravajući da se njime obruši na zgradu CK u Novom Beogradu. Iz zatvora Alkatraz pušten je posle 20 godina. Vratio se u Srbiju 1997, a umro je 2008. godine. Dragiša Kašiković i njegova osmogodišnja poćerka su 1977. u Čikagu izmasakrirani nožem. Počinioci zločina nisu otkriveni.

Sledeće subote: 7 Sedam zaboravljenih dobrotvora