7 knjiga, izložbi, serija i predstava zabranjenih u socijalizmu

1. U zatvor zbog fudbala Zbog romana „Crveni kralj“ i priče o Zokiju Kingu pisac Ivan Ivanović dobio je otkaz i osuđen je Zvezda prelaznog roka u fudbalu 1964. bio je Stevan Ostojić iz niškog Radničkog. On je potpisao ugovor s Partizanom i uzeo naruke 500.000 dinara, ali je odmah zatim potpisao i za Zvezdu i od nje primio 2.000.000 dinara. Spaljivanje knjige Podigla se velika buka u javnosti, Ostojić je kažnjen doživotnom diskvalifikacijom, ali se na kraju sve završilo ukorom Zvezdi i Partizanu i jednogodišnjom zabranom igranja za Ostojića, koji je ionako trebalo da ide u vojsku. Ivan Ivanović, rođen 1936, zaposlen u gimnaziji u Kuršumliji kao profesor srpskohrvatskog jezika, pretočio je ovu aferu u roman „Crveni kralj“, objedinivši u sudbini glavnog junaka Zoke Kinga životne priče tada popularnih fudbalera Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih oko kojih su se otimali klubovi nudeći im pare suprotno proklamovanom socijalističkom moralu. Zoku Kinga karijera vodi čak preko okeana, u SAD, gde igra soker. Knjigu je 1972. štampao nezavisni izdavač Slobodan Mašić i naišla je na odličan prijem i kod čitalaca i kod kritike. U decembru 1972, međutim, Okružni sud u Pančevu trajno je zabranio rasturanje romana „Crveni kralj“ i ceo tiraž je spaljen, a već 13. januara 1973. gimnazija u Kuršumliji Ivanoviću je dala momentalni otkaz. Omalovažavanje Juge Nije se sve završilo na tome. U jesen 1974. Okružni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovića na dve godine zatvora (kazna je na višoj instanci ukinuta) zbog krivičnog dela „povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika“, koje je počinio objavljujući roman „Crveni kralj“. U obrazloženju presude pisalo je: „Kriv je što je izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju nazivajući je na više mesta Juga i Jugovina, u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometaša Zorana Jugovića omalovažavao Jugoslaviju i sledećim rečima: ‚Nemam ni domovinu. Što da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka. Isuviše toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuću, ni zemlju. Za Jugu me baš briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga...‘“ (U to vreme, inače, veliki hit bila je pesma Silvane Armenulić „Jugo, moja Jugo“!) Osim ovog, tužilac je zaključio da je junak romana Zoka King „špijun CIA, koji radi na rušenju socijalističkog poretka“! Smetalo je tužiocu, ali nije smeo da napiše, i što su čitaoci u naslovu „Crveni kralj“ prepoznavali Tita, a kao otežavajuća okolnost piscu je uzeto i to što mu je otac poginuo kao četnik. 2. Sadili tikve, obrali bostan Čuvena knjiga Dragoslava Mihailovića nije zabranjena, ali je povučena iz knjižara, a predstava rađena po njoj skinuta je s repertoara posle javne kritike iz usta Josipa Broza Tita Dragoslav Mihailović, rođen 1930. u Ćupriji, kao mladić našao se na Golom otoku jer je branio druga koji je zbog političkog vica pre njega upućen tamo. Po izlasku iz ovog kazamata bavio se raznim poslovima, a 1968. objavio je roman „Kad su cvetale tikve“. Tabu tema Na svega stotinak strana, kroz ispovest glavnog junaka boksera iz beogradskog naselja Dušanovac, ispričana je priča o odrastanju u ranom socijalizmu, a pomenut je i Goli otok. Do „Tikava“ ovo je inače bila tabu tema. Knjiga je oduševila i čitaoce i kritiku, a u JDP počela je dramatizacija predstave. Glavnu ulogu, mladog boksera Ljubu Vrapčeta, igrao je Mihailo Janketić, a Ljuba Tadić tumačio je lik Perišića, direktora bokserskog kluba i udbaša. U ključnoj sceni, onoj koja je poslužila kao povod za zabranu, Ljuba Vrapče kaže Perišiću, pukovniku Udbe: „Gori ste nego Nemci!“ Štampa je odmah promenila ton izveštavanja: umesto dotadašnjih slavopojki o predstavi, Student i Politika ekspres poručuju čitaocima da „pogledaju ‚Tikve‘ dok nije pukla tikva“ i nagoveštavaju da bi neki glumci „mogli naprasno da se razbole“ kako bi se našao razlog za otkazivanje predstave. Najdalje idu Večernje novosti, koje 18. oktobra objavljuju karikaturu Bojana Stupice na kojoj piše: „Ja sadio tikve, a obrao bostan“! Stupica je bio direktor pozorišta... Sedam dana kasnije, usledilo je i obraćanje s najvišeg nivoa. Tito je 25. oktobra govor u Zrenjaninu, namenjen poljoprivrednicima, iskoristio da se obračuna s „Tikvama“. To je bilo drugi put u životu da Maršal javno kritikuje književno delo. Titova kritika „Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice, ‚Kako cvate tikva‘, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda, potpuno gnjila, i tako dalje... gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja“, rekao je Maršal, dodajući da on ne traži hapšenje pisca, nego da javnost osudi i knjigu i njenog autora. Predstava je iste večeri skinuta s repertoara. Mihailo Janketić ostao je bez Ordena rada i nekoliko godina nije igrao u pozorištu. Pisac Dragoslav Mihailović godinama je bio pod prismotrom DB, a roman „Kad su cvetale tikve“, iako nije zabranjen, povučen je iz knjižara. Tek u junu 1984. Narodno pozorište u Beogradu ponovo je igralo ovaj komad.

3. Svedočanstvo o studentskoj pobuni Knjiga „Ispljuvak pun krvi“ Živojina Pavlovića uništena 1984, a samo nekoliko primeraka nekako je spaseno od seckalice U junu 1968. jedan bezazlen sukob u Studentskom gradu izrodio se u pobunu beogradskih studenata koju je milicija pokušala da uguši brutalnom silom. Studenti su okupirali rektorat i neke fakultete i zahtevali korenite promene u društvu, u prvom redu smanjenje socijalnih razlika. Sedmog dana pobune Tito je u obraćanju javnosti preko televizije prividno podržao studente, što je dovelo do prestanka protesta... Dnevnik bunta Reditelj i pisac Živojin Pavlović, autor filmova „Kad budem mrtav i beo“, „Buđenje pacova“ i „Zaseda“, vodio je dnevnik u vreme studentskih demonstracija. U njemu je opisao sukobe policije i studenata, izolaciju Univerziteta koju je policija sprovodila i dao kopije rezolucija koje su studenti usvajali tokom otpora, fotografije, odlomke iz Studenta i drugih listova, kao i svedočanstva o zastrašivanju radnika koji su se probili do studenata da im novcem iz svojih džepova pruže podršku. Između ostalog, zapisao je: „Ulicama se ne može proći od milicije. Saobraćaj nadgledaju učenici saobraćajnih škola - iskusni saobraćajci dislocirani su na ulaze grada. Govorka se da se hapšenja obavljaju kolima Hitne pomoći. Istovremeno, neki studenti vitlaju džipovima kroz Beograd bacajući letke; za njima arlauču patrolna kola. Čuje se da su na Univerzitet prispeli hapšeni studenti. Držani su u pritvoru, izdevetani, zatim pušteni. Atmosfera je puna napetosti i iščekivanja...“ Živojin Pavlović u svoj dnevnik uključio je i pismo-ispovest golootočkog zatvorenika Nikole Čučkovića. Najpotresniji deo „Nastao je rad i trčanje bez prekida uz izvikivanje parola Titu, partiji i državnom rukovodstvu... Onaj ko bi iznemogao i ne bi mogao nositi tragač s kamenom dobio bi dvojicu da ga guraju, jedan s jedne strane, a drugi mu veže uže oko vrata i vuče ga. Zamislite ovaj izum organa Udbe! Tako čovjeka mrcvare do iznemoglosti....“, pisao je Čučković. Za državu je ovo bio najopasniji i najneprihvatljiviji deo knjige, a za čitaoca najpotresniji, tim pre što su zbivanja na Golom otoku dotad bila obavijena teškim velom ćutanja... Pavlović je čekao više od deceniju i po na pogodan trenutak za objavljivanje knjige. Godine 1984. izgledalo je da se može slobodno govoriti o ‚68. i Golom otoku, pa je „Narodna knjiga“ pod naslovom „Ispljuvak pun krvi“ odštampala njegov dnevnik u 10.000 primeraka. Ali komunistički vrh Srbije naredio je da se knjiga uništi. U štampariji „Bigza“ ceo tiraž je isečen na rezance. Samo nekoliko primeraka je spaseno. Dnevnik je ponovo objavljen 1990. 4. Pesnik u Padinskoj skeli Zbog zbirke pesama „Vunena vremena“ i napada na Tita Gojko Đogo morao je da odsluži dve godine robije Gojko Ðogo, rođen 1940. u Bosni i Hercegovini, jedan od 13 intelektualaca koji su 1989. obnovili Demokratsku stranku, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina bio je urednik književnog programa u Domu omladine Beograda. Dotad je imao objavljene dve zbirke pesama. U aprilu 1981. u ediciji „Savremena poezija“, u izdanju beogradske „Prosvete“, štampana mu je treća zbirka pod naslovom „Vunena vremena“. Uoči prvomajskih praznika, 30. aprila, ne čekajući zvanično odobrenje, urednik „Prosvete“ i pesnik Branislav Petrović izneo je u knjižarske izloge devet tek odštampanih pesničkih zbirki, među njima i Ðogovu. Sahrana i biste Glavni urednik „Prosvete“ „Vunena vremena“ video je tek 12. maja i odmah sutradan naredio njeno povlačenje iz prodaje. Dotad je prodato 26 primeraka... Strah urednika bio je razumljiv: tačno godinu dana ranije umro je Josip Broz Tito, a pesme su sadržale otvorene aluzije na preminulog vođu i njegovu sahranu. „Neko“ u pesmi umire, a ostali stoje u strahu i ne smeju ni ogledalo da mu ispod nosa prinesu jer će možda mrtav da vaskrsne! U pesmi „Balada o ćesarevoj glavi“ izlaže se poruzi manija podizanja spomenika Titu: „Jedna teška glava,/ Izlivena u bezbroj komada,/Tvrda i svojeglava - misli na nas./Svaka kuća, vrt i ulica/Ima svoju glavu./Jedan rudnik olova i cinka/I jedna velika livnica u glavnom gradu/Rade samo za tu glavu...“ Pod pritiskom KPJ utvrđeno je da je pesma „namerno puštena u prodaju na dan Titove smrti“, ali i „u vreme demonstracija na Kosovu“, pa su smenjeni svi uključeni u proces izdavanja knjige. Hajka U hajku su se uključili mnogi pesnici i pisci, Ðogovi prijatelji, ali i neki od najuglednijih novinara. Jedan od njih komentarisao je: „Ništa Gojko Ðogo ne ostavlja na miru. Otrovnim krmećim očnjacima ujeda, rnja, dere, trese, komada... Nezapamćeno do sada u svetu poezije. I s kakvom to neutoljenom zlobom čini! Zar se umetnost uopšte ikada u svojoj istoriji osnivala na zlobi? I zašto to Gojko Ðogo čini? Zar se uzda da se tako lako, s nekoliko pesama, mogu isprljati i zamutiti poštovanja i osećanja miliona ljudi.“ Zbirka „Vunena vremena“ uništena je 25. maja, a autor je uhapšen 29. maja. Suđenje pred Okružnim sudom u Beogradu trajalo je pet dana. Ðogo je osuđen na dve godine zatvora za „neprijateljsku propagandu“, izvršeno „celom knjigom“, a posebno sa šest pesama. Vrhovni sud Srbije preinačio je presudu i za krivično delo „povrede ugleda SFRJ“ 1982. osudio je autora na godinu dana zatvora. Savezni sud je potvrdio kaznu i Gojko Ðogo je 28. marta 1983. otišao na izdržavanje kazne u Padinsku skelu. 5. Opasna Titova slika „Svečana slika“ Miće Popovića inspirisana fotografijom Tita i Jovanke u kraljevskoj palati zabranjena jer je „provokativna i opasna“ Zajedno sa suprugom Jovankom predsednik SFRJ Josip Broz Tito boravio je u poseti Holandiji od 20. do 23. oktobra 1970. U njegovu čast holandska kraljica Julijana priredila je u kraljevskoj palati na trgu Dam, u samom centru Amsterdama, svečanu večeru. Tom prilikom načinjena je i protokolarna fotografija na kojoj se između domaćina nalaze Tito i Jovanka, dok su u drugom redu princeze Beatriks i Margareta sa svojim supružnicima. Ovaj snimak objavljen je i u našoj štampi i nije izazvao nikakvu posebnu pažnju javnosti. Tito, radnici i majmuni Ali kada je Mića Popović, rođen 1923. u Loznici, na izložbi 1974. predstavio i umetničku sliku koju je uradio po toj fotografiji - izložba je zabranjena! Slika se nije mnogo razlikovala od originalnog predloška - za razliku od fotografije, koja je bila crnobela, na platnu je prisutna boja, a figure su neznatno uvećane, dok je raspored osoba identičan. Centralno mesto kompozicije zauzima figura Josipa Broza Tita, koji je te 1974. bio proglašen za doživotnog predsednika SFRJ. U Galeriji Kulturnog centra Beograda ovo platno velikih dimenzija, koje je odisalo luksuzom i raskoši vladajuće elite, pod nazivom „Svečana slika“, imalo je glavno mesto. Oko nje su na jednu i na drugu stranu bile raspoređene slike Miće Popovića iz tematskog ciklusa o gastarbajterima - radnici s nesrećnim, zbunjenim i umornim izrazima lica u čekaonicama i vozovima, i mrtve prirode s bajatim i buđavim hlebom... A naspram „Svečane slike“ nalazilo se delo na kojem je bila naslikana porodica majmuna! Na dan otvaranja izložbe doušnici su o njenom sadržaju obavestili državni i partijski vrh. U galeriju su upućeni agenti Udbe, koji su zaključili da je „izložba provokativna i opasna“, a od autora je zatraženo da platno s Titom ukloni. Popović je, međutim, odbacio taj predlog, rekavši da prizori koje je odabrao čine jedinstvenu celinu koju je nedopustivo narušavati. Izložba odložena Upravi Kulturnog centra Beograda posle toga izdat je nalog da se izložba onemogući! To je bila jedina potpuno zabranjena izložba slika u Jugoslaviji. Izložbe Milića od Mačve u Beogradu 1962. i druga u Sremskim Karlovcima 1986. bile su zabranjene, ali tek dan posle otvaranja. Posle „odlaganja“ izložbe, slike su vraćene Mići Popoviću, a „Svečana slika“ prvi put je bila izložena 1989, i to u Bijeljini. 6. Partizan koji nije bio heroj Knjiga „Filip na konju“ opisivala je partizana kukavicu, a serija rađena po njoj zabranjena je odmah posle emitovanja prve epizode Vasa Popović, rođen 1923. u Sremu, bio je putopisac, novinar, satiričar i humorista, poznat širokoj javnosti po svojim kratkim pričama. Samo jednom se okušao u pisanju romana, i tako je 1960. nastao „Filip na konju“. Dve decenije kasnije po ovoj knjizi Televizija Beograd snimila je istoimenu seriju, ali je njeno emitovanje u jesen 1980. posle pete epizode - obustavljeno na zahtev organizacija koje su okupljale preživele partizane. I kurjaci drhte Glavni junak Filip Brzak, kog je maestralno odigrao Boro Stjepanović, u partizane stupa tek pred kraj rata. On je školarac, „junak golubljeg srca i zečje ćudi“ - stalno upada u nesporazume sa saborcima, starešinama i devojkom Anom, koju bi da zavede. Tokom ratovanja njemu najviše smeta što ne može „da se naspava kao čovek“. Preživelim partizanima teško da je Filip mogao da se dopadne. Tokom prelaska preko neprijateljske teritorije njemu od straha „popusti petlja“, pa mu se partizanke smeju, a komandir se otresa: „Što kod kuće nisi srao! Napred!“ Kad treba pretrčati brisani prostor, on ne sme da se podigne, već plače... Misli u sebi: „Neka vide kako se plašim, baš me briga! Neka kažu da drhtim! I drhtim? Šta hoćete? Ko ne drhti kad je jeza? Svi drhte! Hoću da drhtim, to mi niko ne može da zabrani, drhtim kao zec, i zec sam, gde ste kurjaci? I kurjaci drhte! To je samo jedna propaganda: da kurjaci ne drhte kad je jeza!“ Slučaj udesi da u nekoliko navrata ovaj smetenjak ispadne hrabar, a usput i vodi ljubav s nekim Švabicama i Mađaricama. „Oni Čerkezi, svinje jedne, po deset navale: da upropaste ženu! A partizani su dobri...“, kaže mu jedna dok ga grli. Ismevanje revolucije „‘Filip na konju‘ uznemirio je duhove, protiv njega su bili naročito bivši borci, koji su u toj seriji videli ismejavanje revolucije - jer su svi učesnici partizanskog rata želeli da budu heroji, školarac Filip nije im imponovao. U to vreme snimali su se ratni filmovi u kojima su Bata i Smoki tamanili fašiste i televizijske serije kao ‚Otpisani‘, u kojima su Prle i Tihi činili čuda...“, objasnio je kasnije reditelj Slobodan Novaković neslavnu sudbinu serije. On je za Televiziju Ljubljana od serije napravio film „Kad ratuju dečaci“, koji je prikazivan u vreme raspada SFRJ. „Trebalo je da do dođe naš građanski rat, u kome se raspala Jugoslavija i u kome su morali da učestvuju dečaci, koji nisu bili nikakvi junaci i koje su prisilno mobilisali, pa da ‚Filip na konju‘ postane razumljiv“, rekao je Novaković. 7. Socijalizam nije uspeo u ovom selu Predstava „Golubnjača“ po delu Jovana Radulovića u Novom Sadu oštro je napadana i zabranjena, dok je u Beogradu igrana više od 30 puta Jovan Radulović rođen je 1951. u Polači kod Knina. Za zbirku priča „Golubnjača“ dobio je u ono vreme važnu jugoslovensku književnu nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“, koja se dodeljivala za širenje bratstva i jedinstva. Hitno u napad Po motivima zbirke „Golubnjača“ Jovan Radulović je napisao dramu. Premijera je igrana 10. oktobra 1982. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Igrano je i devet repriza, a onda je vojvođanski čelnik Saveza komunista Dušan Popović dao nalog da se predstava napadne u medijima i skine s programa. To je učinjeno 13. decembra iste godine, kad je ocenjeno da drama „dovodi u sumnju tekovine NOB i socijalističke revolucije“. Po ustaljenoj praksi, svi članovi Saveza komunista, od visokih funkcionera do radnika u fabričkim pogonima, osudili su „Golubnjaču“ iako je nisu ni gledali. Novine su se utrkivale u komentarima, a najčešće je pominjano da se u njoj „propagira srpski nacionalizam“, valjda zato što je Golubnjača jama u koju su ustaše u ratu bacale zaklane Srbe... A upravnik SNP Nikola Petrović bio je smenjen. Doživeo je infarkt i umro u Zagrebu, u 50. godini. Kritičarima je, najkraće, smetalo što u šezdesetim godinama 20. veka još postoje sela u kojima „socijalizam nije uspeo“. Ključna scena je ona u kojoj srpski dečak Mićuka, i sam žrtva zlostavljanja, maltretira hrvatskog dečaka Škoravka. Maltretiranje „MIĆUKA: Zaklaću te i baciti u Golubnjaču ako me ne poslušaš. ŠKORAVKO: Sve ću slušati... Dajte robu. (Škoravko je go, drhti.) (Mićuka baca Škoravkovu odjeću za stijenu, Lukica ljušti jaje.) MIĆUKA: Ajde reci: Smrt ustašama. ŠKORAVKO: Smrt ustašama. MIĆUKA: Ajde reci: Ja sam ustaša. ŠKORAVKO (plače): Nisam ustaša. MIĆUKA: Ajde reci: Dabogda mi crkli i ćaća i mater. (Škoravko plače sve jače.) Ponovi, baciću te u jamu. (Povaljuje ga i udara nogama.) Ajde onda reci: Jebo ja sve svoje, žive i mrtve. ŠKORAVKO: Neću. Ni žive, ni mrtve. MIĆUKA: Ponovi! (Bocne ga nožem u debelo meso, krv procuri.) Ponovi! (Škoravko sve jače plače.) Sad ćeš u jamu. (Vuče ga prema Golubnjači.)“ Ali koliko god „Golubnjača“ bila napadana u Novom Sadu, toliko je u Srbiji, gde je na vlasti bio Ivan Stambolić, bila branjena. U SKC je odigrana više od 30 puta, a to je docnije bio jedan od važnih argumenata „autonomaša“ u diskusijama i deobama. Sledeće subote: 7 knjiga, drama i slika zabranjenih u socijalizmu