Zagonetka produktivnosti pred kojom stoje svetske privrede

Malo je problema koji su toliko važni, a da u vezi sa njihovim izvorom i rešenjem postoji tako malo saglasnosti, kao što je to problem opšteg pada rasta produktivnosti u privredama širom sveta. Istraživačka organizacija Konferens bord (Conference Board) objavila je prošle nedelje da produktivnost rada merena proizvodnjom po satu, po svoj prilici, beleži pad u SAD, i to prvi put za više od tri decenije. Amerika nije usamljen slučaj; širom sveta u razvijenim zemljama i odnedavno na tržištima u usponu produktivnost opada već deceniju ili duže. Posledice su drastične. Slab rast produktivnosti će samo pojačati pritisak na realni rast plata, koji je već anemičan u mnogim naprednim ekonomijama. To će ugroziti političku stabilnost i poštovanje liberalnih vrednosti čak i u razvijenim demokratijama do one mere do koje stagnacija realnih plata bude hranila ekonomski populizam. Takođe, to će biti pretnja i za solventnost penzionih šema, koje se oslanjaju na buduće poreske prihode i profit. Iako se većina ekonomista slaže da je usporavanje produktivnosti jedan od najozbiljnijih problema u njihovoj oblasti danas, malo njih je saglasno po pitanju uzroka, a još manje kad je reč o pravom rešenju. Samo je jedna stvar očigledna - usporavanje produktivnosti pogodilo je različite privrede da je malo verovatno da će jedinstveno rešenje na globalnom nivou imati mnogo efekta. Tvorci politika moraju da eksperimentišu i budu eklektični u kreiranju adekvatnog odgovora. Ponekad postoji opšti međunarodni problem koji ima jasno rešenje, čak iako bi ono moralo da se primenjuje na različit način od države do države. Inflacija je u mnogim zemljama bila van kontrole krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina; bila je potrebna stroža monetarna politika da bi se ona istisnula iz sistema. Napredne privrede izašle su iz recesije ranih devedesetih godina s velikim strukturnim deficitima; promišljeni napori da se ti deficiti smanje bili su svrsishodni. Ali slaba produktivnost nije jedan od takvih slučajeva. Na primer, teorija da regulativa guši inovativnost deluje neuverljivo s obzirom na to da je usporavanje pogodilo relativno liberalizovane privrede poput SAD, ali i mnogo regulisanije privrede u Evropi i tržišta u usponu. Malo je verovatno da će potpuno odbacivanje zaštite radnika i pravila o zdravlju i bezbednosti biti vetar u leđa globalnom rastu. S druge strane, moguće je sagledati slabosti svake ekonomije ili njihov tip i osmisliti određena rešenja. U razvijenim privredama sa slabom investicionom aktivnošću, poput SAD, Britanije ili Nemačke, veoma niske dugoročne kamatne stope opravdavaju povećanu javnu potrošnju na infrastrukturu kako bi se direktno povećala potražnja i proizvodni kapacitet. U pojedinim naprednim ekonomijama, kao što je Italija, u kojima ima manje prostora da se krene s pozajmljivanjem na veliko, očigledna dobit bi mogla da se ostvari mikroekonomskim poboljšanjima, poput reformisanja sklerotičnog sudstva, što je bitan deo planova premijera Matea Rencija (Mateo Renzi). Na mnogim tržištima u razvoju može se ostvariti pomak primenom tradicionalnije deregulatorne reforme uporedo s preusmeravanjem novca s besmislenih subvencija za gorivo i druge proizvode na obrazovanje i obuke. Daleko od toga da je usporavanje produktivnosti jasno definisani problem s očiglednim rešenjima. Zapravo, pojedinci tvrde da je realna situacija bolja nego što zvanični podaci to pokazuju zato što oni odražavaju niži od stvarnog bruto domaći proizvod u privredama koje se baziraju na uslugama i kod kojih je teže izmeriti proizvodnju. Ipak, postoje problemi u pojedinačnim zemljama ili grupama zemalja koji deluju dovoljno definisano da sugerišu da postoji potreba za izmenama politike. Nemogućnost da moderne privrede proizvode više s istom ponudom radne snage možda nije kriza koja se brzo razvija, ali to jeste problem koji zahteva veliku i kontinuiranu pažnju. FT.COM