7 priča o Vojvodini

1 Španci u Banatu Kada su Habzburgovci izgubili teritorije na Pirinejskom poluostrvu, deo njima vernih stanovnika preselio se u Beč i Peštu, a odatle su poslati u Bečkerek Posle proterivanja Turaka 1716-1718. godine, Austrija je pripojila Banat. Prethodni ratovi ostavili su teške posledice: zemlja je bila zapuštena, ogromna prostranstva prekrivale su neprohodne močvare, a ljude su kosile epidemije malarije, kuge, kolere i trbušnog tifusa. Veći deo stanovništva se razbežao, a ostalo je samo malo Srba i Rumuna. Migracije Ali pobednik nad Turcima i osvajač Banata, princ Eugen Savojski, umeo je da prepozna vrednost nove teritorije. Pisao je caru: „Vi imate u carstvu mnogo ljudi koji su gladni i željni zemlje, poklonite tu zemlju njima. Poklonite im i stvorite im novo carstvo, ne s mačem, kako se stvaraju carstva, nego sa ašovima i plugovima!“ Tako je počela kolonizacija Banata. Prvi su bili Nemci, koji su u Banat stizali Dunavom na malim, drvenim lađama već od 1718. godine, a za njima i ostali narodi velikog carstva. Između ostalih, i Španci. Dinastija Habzburg, koja je vladala Austrijskim carstvom, držala je Španiju u 16. i 17. veku, a kad su odatle oterani, jedan deo Španaca, njihovih pristalica, preselio se na Siciliju i u Napulj, gde su Habzburzi još imali vlast. Ali kad je ova dinastija izgubila i ove oblasti, Španci su se odatle u manjim grupama preselili u Beč i Peštu. Tu ih, međutim, nisu voleli jer su Španci pridošlice bili tvrdoglavi, kavgadžije, lenji i pijanci. Zato su ih iz uglađenih carskih gradova krajem 1735. oterali u Banat. Prva grupa Španaca, u kojoj su se nalazile 74 porodice, stigla je Dunavom u Pančevo: Hose Munjoz iz Madrida, Pedro Oliva iz Barselone, Antonio Estri iz Valensije, Hijeron Formosa iz Katalonije, Rosa Salazar iz Aragona... a početkom naredne godine druga grupa naselila je Vršac i Temišvar. Pedantni austrijski činovnici zapisali su da ovi kolonisti „nemaju nikakvo zanimanje, da ne razumeju ništa što im se kaže, da je reč o lutajućem narodu koji je u Beču živeo od prosjačenja“. Problematična klima Treća grupa je upućena sredinom 1736. godine. Bilo je odlučeno da se svi nasele na jednom mestu, u Bečkereku, na mestu današnjeg Zrenjanina. Napravljen je plan da se tu podigne grad Nova Barselona, i već u februaru 1737. počela je izgradnja naselja. Doseljenici su - uprkos onim glasinama da su lenji - odmah prionuli na posao. Zasadili su prve dudove u Banatu da bi gajili svilenu bubu i podigli su svilaru, postavivši temelje za razvoj svilarske industrije u naredna dva veka. Takođe, od kamena iz ostataka bečkerečke tvrđave, srušene u ranijem ratu s Turcima, uredili su glavni gradski trg i na njemu podigli magacin za žito, koji je kasnije prerađen u velikobečkerečko pozorište, danas najstarije pozorišno zdanje u Srbiji. Ali močvarni Banat, kojim je harala groznica, nije bio sredina na koju su oni, naviknuti na mediteransku klimu, mogli da se naviknu. Uz to, otprilike u isto vreme, izbila je epidemija kuge i počeo novi rat s Turcima, pa je većina izbegla u Budim, napustivši planove o Novoj Barseloni. Neki su, međutim, ostali, pa su se španska imena u Banatu mogla čuti do kasno u 19. veku. 2 „Turčin“ prevario Napoleona Mađar Farkaš Kempelen, zadužen za kolonizaciju Banata, napravio je 1769. „automat“, koji je uspeo da pobedi i francuskog cara Nadgledanje kolonizacije Banata 1767. povereno je Farkašu Kempelenu (1734-1804). Ovaj Mađar, visoki činovnik u Austriji, bio je visokoobrazovan: studirao je pravo i filozofiju u Bratislavi. Penzija U Banatu je prvo bio nadzornik rudnika soli, a zatim su mu povereni poslovi kolonizacije na teritoriji razorenoj ratovima i katastrofalnim poplavama. Uspešno je organizovao izgradnju domova za 37.000 doseljeničkih porodica, gajenje lana u Banatu, a njegovim zalaganjem podignuta je i fabrika svile. Posle pet godina, Marija Terezija naredila je da mu se do kraja života svake godine isplaćuje visok iznos na ime penzije. Nije, međutim, sasvim jasno da li je carica samo bila zadovoljna Kempelenovim učinkom na terenu, ili je u odluci da ga nagradi presudnu ulogu imalo drugo jedno njegovo delo. Jer Kempelen je 1769. godine konstruisao šahovski automat, i kao što je i red, prvo ga je pokazao carici. To je bila lutka Turčina u prirodnoj veličini, s brkovima, turbanom, dugačkom lulom u ustima i krznenim ogrtačem, ispred koje je na stolu bila šahovska tabla. U lutku je bio ugrađen složeni mehanizam koji joj je omogućavao promene izraza lica i pomeranje šahovskih figura rukom. Mašina je odmah stekla veliku popularnost na bečkom dvoru, a zatim se glas o njoj proširio po svetu. Automat je tokom 1783. i 1784. obišao većinu evropskih prestonica, gde su protiv „Turčina“ igrali mnogi šahovski znalci - i većinom gubili. Posle Kempelenove smrti, vlasnik „Turčina“ postao je bečki zabavljač Johan Melcel. On je umeo da ga reklamira, pa je automat doživeo najveću slavu, postavši tema mnogih knjiga, rasprava i članaka. Između ostalog, Kempelenov pronalazak detaljno je u jednoj svojoj priči opisao Edgar Alan Po. Godine 1809. „Turčin“ je pobedio Napoleona. Zabava Tek 1834. godine otkriveno je kako je automat radio: ispod ploče stola, skriven u tesnom, zagušljivom prostoru, osvetljenom samo jednom svećom, nalazio se čovečuljak koji je pokretao komande i igrao partije šaha. To mu, međutim, nije oduzelo na popularnosti i tek 1834. smešten je u jedan muzej u SAD, gde je potonuo u zaborav. Izgoreo je u požaru 1854, a tek u naše doba precizno je rekonstruisan. Ne treba misliti da je Farkaš Kempelen bio prevarant. „Turčina“ je konstruisao za zabavu, ali ostavio je za sobom i mašinu koja istiskivanjem sabijenog vazduha reprodukuje ljudski govor. Jedini njen sačuvani primerak izložen je u muzeju u Minhenu.

3 Američki predsednik crta granice Jugoslavije Na mirovnoj konferenciji Vudro Vilson, zahvaljujući prijateljstvu s Mihajlom Pupinom, nije dozvolio da ceo Banat pripadne Rumuniji Mihajlo Pupin (1858-1935) uživao je veliki ugled u SAD i u svetu. Bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Sećanje na Idvor Iako američki državljanin, nije zaboravljao svoje rodno selo Idvor u Banatu, ni Srbiju kao maticu. Pred Prvi svetski rat organizovao je Kolo srpskih sestara, koje je sakupljalo pomoć za srpski Crveni krst, a organizovao je i okupljanje dobrovoljaca za ratne operacije u domovini. Ličnom imovinom garantovao je isporuke hrane Srbiji. Po završetku Prvog svetskog rata, na poziv vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao poznati naučnik, ali i politički značajna figura u Americi, dva meseca je 1919. boravio u Parizu na mirovnoj konferenciji. Na toj konferenciji novostvorena Kraljevina SHS našla se u vrlo nepovoljnoj situaciji. Francuska i Engleska tražile su od nje da načini teritorijalne ustupke: da Italiji da Dalmaciju, Rumuniji Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja, jer je to bilo predviđeno Londonskim ugovorom iz 1915. Pupin je tada pisao predsedniku SAD Vilsonu, koga je lično poznavao, i izložio mu razloge zbog kojih ovi krajevi treba da ostanu naši. Ovaj američki predsednik je godinu dana ranije, u proglasu upućenom američkom narodu, o Srbima pisao kao o neverovatno hrabrom narodu. Dao je nalog da se na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata na Beloj kući, ali i na svim javnim i državnim zgradama širom SAD, vijori srpska zastava. Samo tri dana pošto je primio pismo od Mihajla Pupina, Vudro Vilson je saopštio da SAD ne priznaju Londonski ugovor, a izvršio je pritisak na premijere Engleske, Francuske i Italije da ne oštete Srbiju. U autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“, za koju je dobio Pulicerovu nagradu, Pupin je pisao: „Moje rodno mesto je Idvor... To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.“ Usluga tastu U skladu sa politikom da niko ne bude zadovoljan, Rumuni nisu dobili tražene Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS ostala je bez srpskog Temišvara. Kod nas je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba. Inače, u vreme održavanja mirovne konferencije u Parizu - a trajala je od 18. januara 1919. do 21. januara 1920. - vođeni su i pregovori o sklapanju braka između kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije, ćerke rumunskog kralja Ferdinanda. Veruje se da je Kraljevina SHS odustala od borbe za pregovaračkim stolom za Temišvar jer je kralj Aleksandar Karađorđević hteo da učini uslugu budućem tastu.

4 Grčka država u Bačkoj

Kada je levičarski ELAS bio u defanzivi, Tito je povukao neobičan potez - naselio ih u selu Buljkesu i to mesto proglasio delom grčke teritorije Politička situacija u Grčkoj u vreme Drugog svetskog rata nalikovala je na onu u Jugoslaviji: osim što su bili pod okupacijom Nemačke, Grci su ratovali među sobom. Na jednoj strani bili su levičari okupljeni u pokretu ELAS, a na drugoj desničarski pokret kojim je upravljala izbeglička vlada iz Kaira. Ali sukob je nastavljen i kad su Nemci 1945. kapitulirali. Jednu stranu u građanskom ratu podržavali su Englezi i SAD, a drugu Rusi i ostale zemlje socijalističkog bloka, između ostalog i mi. ELAS je bio u defanzivi, pa je Tito nekim njegovim oficirima i političkim rukovodiocima ponudio utočište u Jugoslaviji. Izbeglički kamp za njih bio je podignut u selu Buljkesu, smeštenom u trouglu između Novog Sada, Vrbasa i Bačke Palanke. Do rata to je bilo nemačko selo, ali je 1944. deo stanovništva pobegao pred Rusima, a deo je kasnije završio u logorima. Za njima su ostale prazne a nameštene kuće, u koje su se uselili Grci. U prvom talasu stiglo ih je 3.500, da bi ih 1946. službeno bilo 4.023. U početku je to bio samo logor, ali je kasnije život u Buljkesu organizovan. Na molbu rukovodstva ELAS, Tito je povukao veoma neobičan potez - selo je proglasio za deo teritorije Grčke. Za vreme svog boravka u Buljkesu Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Red u selu održavala je grčka policija. Stanovnici nisu smeli da bez dozvole izlaze iz sela, a svako neovlašćeno udaljavanje se kažnjavalo. Tu je štampan i novac koji se koristio samo u Buljkesu. Grčki doseljenici su u dugim hladnim zimama posekli sva stabla dudova koja su krasila selo i drvo upotrebili za ogrev. A Jugoslaviji su se oduživali tako što su slali svoju brigadu na radne akcije, kao što je bila izgradnja pruge Šamac-Sarajevo. Ovoj grčkoj teritoriji na tlu Jugoslavije kraj je doneo Staljinov sukob s Titom u maju 1948. Veći deo seljana podržao je Staljina, posle čega je formiranae državna komisija. Ona je utvrdila da se rukovodstvo Buljkesa bavi privrednim špekulacijama, pa je u proleće naredne godine doneta odluka da se isele oni Grci koji su za Staljina Kažu da su Grci prilikom odlaska iz Jugoslavije cepali i bacali kroz prozore vagona novčanice iz Buljkesa. Zato su danas veoma retke. Oko osam stotina njih izjasnilo se za jugoslovensku Komunističku partiju i Tita, i oni su ostali u Buljkesu. Većina ih se potom odselila u Makedoniju, a nekoliko njih ostalo je u Buljkesu, koje je pomenilo ime u Maglić i primilo koloniste iz Bosne. Danas u Vojvodini nema živih potomaka Grka iz Buljkesa.5 Stradanje Slovenca Tokom lova u Morovičkim šumama Jovan Veselinov pucao je na lisicu, ali je pogodio Edvarda Kardelja Josip Broz Tito bio je fanatičan lovac i mnogo vremena provodio je u za njega pripremljenim lovištima, ili onim koje je za sobom ostavila dinastija Karađorđević. Poziv koji se ne odbija Malo je među njima bilo iskrenih ljubitelja ovog sporta, možda samo Koča Popović. Ostali su se lovom bavili zato što su na taj način pokazivali koliko su se visoko popeli na društvenoj lestvici i da bi se približili Titu. Jer poziv za lov s Titom bio je statusni simbol. Znalo se, recimo, da je Edvard Kardelj, četvrti iz posleratnog najužeg rukovodstva (Tito, Ranković, Ðilas i on), bio pasionirani sakupljač gljiva i da mu odstrel životinja ništa ne znači, ali se uredno odazivao Titovim pozivima (a ko ne bi?). U jednom takvom lovu, međutim, umalo je izgubio glavu. Treba znati da funkcioneri nisu polagali lovački ispit, pa je pravo čudo što nije bilo više nesreća. Lovilo se 1959. u Morovičkim šumama, u vojvođanskom Sremu. Boro Krivokapić, novinar i pisac, pouzdani hroničar, navodi u svojoj knjizi „Beskonačni Tito“ svedočenje jednog od lovaca, vojvođanskog funkcionera Geze Tikvickog: „Lovili smo puškama, sačmarama namenjenom isključivo lovu na divlje svinje. Pravilo je da se ne puca ni na kakvu ostalu divljač. Izuzetno je važno objasniti kakav je bio raspored lovaca koji stoje jedan pored drugog u pravoj liniji, na oko 20 metara. Dakle, prvi s desne strane od Kardelja bio je Jovan Veselinov. Do njega sam stajao ja. Levo od Kardelja stajali su Ivan Gonjšak, do njega Otmar Kreačić, i levo Aleksandar Ranković i drugi. Ispred Jovana Veselinova pojavila se lisica. Videla nas je i uznemirena krenula prema nama, približavajući se krenula prema Kardelju i Veselinovu. Tada je iz puške opalio Jovan Veselinov. Istog trenutka pao je kao pokošen Edvard Kardelj. Video sam to.“ Smrt ambasadora Ranjenog Kardelja hitno su prevezli na VMA, gde ga je primio general i glavni hirurg JNA Isidor Papo. Ustanovio je da je operacija nemoguća jer se sačma zarila u vratni deo kičmenog stuba. Vrlo lako je moglo da se desi da ostane nepokretan. Edvard Kardelj umro je 1979. sa sačmom u vratu. Svi učesnici lova potpisali su obavezu da će o ovom događaju ćutati, ali se glas ipak proširio. Tome je doprinela i Kardeljeva žena Pepca koja je unaokolo pričala da je njen muž bio žrtva srpskog atentata. To je bio jedan od elemenata zvanične slovenačke propagande protiv Srbije. Ova nesreća, međutim, nije bila i jedina. Ambasador Francuske Pjer Sebijo poginuo je od metka jednog svog zapadnoevropskog kolege u lovu koji je Tito priredio u novembru 1976. O njegovoj smrti tada je izdato šturo saopštenje, a detalji su do danas ostali skriveni od javnosti.

6 Kako je Nemac iz Banata postao Tarzan

Slavni filmski „kralj džungle“ bio je Džoni Vajsmiler, rođen 1904. godine u selu Pardanju, današnjoj Međi Između 1918. i 2014. godine snimljeno je 200 igranih filmova o Tarzanu. Kralja džungle, koga je stvorio pisac Edgard Rajs Barouz i koji se iz knjiga preselio u strip, pa i na srebrno platno, igralo je desetine glumaca, ali je najpopularniji bio Džoni Vajsmiler (1904-1984), koji je ovaj lik od 1932. do 1948. godine tumačio dvanaest puta. U Holivud je došao kao vrlo uspešan sportista. Tokom dvadesetih godina prošlog veka osvojio je pet olimpijskih zlatnih medalja u plivanju i jednu bronzanu kao član vaterpolo tima SAD. Postavio je čak 67 svetskih rekorda. Iz sela Frajdorf U biografijama je navođeno da je Džoni Vajsmiler rođen u Rumuniji, u selu Frajdorfu kod Temišvara. Engleska Vikipedija navodi da je buduća zvezda rođena kao Johan Peter u porodici banatskih Švaba, Petera i Elizabete, devojačko Kerš, i da je upisan u knjigu krštenih u frajdorfskoj crkvi 5. juna 1904. godine. Međutim, 2007. godine pronađen je spisak putnika na brodu kojim su se Vajsmilerovi 1905. godine doselili u SAD. Kao mesto rođenja sedmomesečnog Johana Petera naveden je Pardanj u Austrougarskoj monarhiji. Od tada se ovaj podatak navodi i u engleskoj Vikipediji. Pardanj je raniji, mađarski naziv za selo Međa u banatskoj opštini Žitište, uz samu granicu s Rumunijom. Prvi pismeni tragovi o naselju Pardanj su iz 1271. godine. Nemci su se među Mađare i Srbe doselili 1801. i brzo postali većina; po završetku Prvog svetskog rata i definitivnog razgraničenja s Rumunijom, selo je 1924. godine promenilo ime u Ninčićevo, u znak zahvalnosti ministru spoljnih poslova Kraljevine SHS Momčilu Ninčiću na podršci da se selo vrati u okvire Srbije... Promena naziva U knjizi „Međa: Tragovi prošlosti u Banatu“ istoričar Ljubica Budać piše: „Po završetku rata nove komunističke vlasti doneće odluku da se promene imena mestima koja su nosila strana imena, imena svetaca, proskribovanih ličnosti ili imala neprilično značenje. Nekome se učinilo u ovim poratnim vremenima da ime Pardanj vuče na nešto strano, što ne odgovara novoj poletnoj budućnosti kojoj je stremljeno, te će ime mesta odlukom GIO NS APV biti promenjeno u Međa, s obzirom na geografski položaj sela na samoj rumunskoj granici.“ Naša šira javnost za Među je čula pre jedanaest godina - i to po nevolji: u aprilu 2005. našla se, zajedno sa susednim selom Jaša Tomić na putu vodene stihije koja je zbrisala nekoliko stotina domova. Na obodu sela nalazi se staro katoličko groblje. Ne mnogo daleko od propale metalne kapije, s leve strane staze, nalazi se jedan od novijih i bolje očuvanih spomenika na kojem piše „Weismüller“, u čast porodice iz koje potiče i američki glumac i sportista. Porodična grobnica Tu su sahranjeni bračni par Karl (1885-1961) i Magdalena (1889-1979) i njihova deca Peter (1919-1986) i Gizela (1925-1984). Karl je bio stric Džonija Vajsmilera, a prema nekim podacima, u Beogradu je još živa jedna njegova unuka, Peterova ćerka. Od Međe do Frajdorfa je nešto više od 30 kilometara vazdušne linije, a i jedno i drugo mesto bilo je u sastavu Austrougarske monarhije, pa praktično nema protivrečnosti između činjenice da je najpoznatiji Tarzan kršten u Frajdorfu, a rođen u vojvođanskom selu Pardanju, odnosno u današnjoj Međi.7 Selo sa 20 nacija Belo Blato je mesto sa najviše različitih naroda i svi govore „beloblaćanski“, svojevrsni banatski esperanto Belo Blato, selo pored Zrenjanina, nema mnogo obradive zemlje. Od atara veličine 1.600 hektara, jedva da su 600 obradive površine, ostalo su bare. Meštani mogu ili da love ribu, ili da seku trsku. Budući da je selo smešteno između Tise, Begeja i Carske bare, trske, na močvarnom i barskom zemljištu, ima u izobilju. Korov Trska se u Belom Blatu ne gaji, ona je korovska biljka. Žanje se od novembra do marta, a hladni dani, naročito kad je temperatura ispod nule, idealni su za berbu. Kad se bare zalede, trsci se lakše prilazi - nema lepljivog blata i ledene vode. Noge su tada na suvom. U ovu močvaru prvi su stigli Nemci. Njih je bečki dvor naselio 1866. da podižu nasipe i krote Tisu i Begej. Ne mnogo docnije, 1882, u Elizenhajm, kako se selo tada zvalo, došlo je, u nadi da idu u bolji život, 180 Slovaka iz Padine. Za njima Bugari... i tako jedni za drugima. U selu danas živi više od dvadeset nacija i po tome je rekorder u Srbiji. Pored pomenutih, tu su još i Mađari, Rumuni, Romi, Ukrajinci, Slovenci, Hrvati, Italijani, Bošnjaci, Albanci - već treća generacija, pa Srbi, koji su došli među poslednjima - 1971. godine. Od prvog do četvrtog razreda nastava se u školi održava na srpskom, mađarskom i slovačkom, od petog je na srpskom, a ostala dva jezika izučavaju se u okviru negovanja maternjeg jezika, ali praktično svi govore „beloblaćanski“ jezik. Reč je o svojevrsnom „banatskom esperantu“, mešavini svih jezika u selu, u kojoj reči dobijaju poseban akcenat i tonalitet. Od prilike do prilike, u zavisnosti od toga ko učestvuje u razgovoru, preovlađuju pozajmice iz jednog ili drugog jezika, ali se svi razumeju. Kuriozitet je da se na školskim takmičenjima i priredbama recituje na sedam jezika nacionalnosti, i na osmom - „beloblaćanskom“. Svi poliglote Meštani su poliglote. U anketi jednog dnevnog lista kuvarica mađarske nacionalnosti iz Belog Blata navela je da govori bugarski, srpski, mađarski i rumunski. I kod svih se podrazumeva da govore i „beloblaćanski“. S obzirom na ovakvu situaciju, mešoviti brakovi u Belom Blatu više su pravilo nego retkost. U kući se tada govori jezikom oca, domaćina, a od njega se „nasleđuje“ i nacionalna pripadnost. Ali kad dođu prijatelji sa ženine strane, odmah se prelazi na „banatski esperanto“. I svi se razumeju! SLEDEĆE SUBOTE: Sedam srpskih političara u Kraljevini Jugoslaviji