SEDAM PRIČA O STRANCIMA U SRBIJI: Dolazili su nam i s drugog kraja sveta

1. Bratske veze Srbije i Havaja Izaslanik Honolulua Kurtis Iaukea 1883. posetio je Beograd i kralju Milanu uručio Veliki krst kralja Kamehameha Prvog Pošto je tajnim ugovorom - za njega nije znao čak ni premijer vlade - Srbiju čvrsto vezao za Austrougarsku, knez Milan Obrenović se proglasio za kralja, „prvog posle Kosova“. Na tome mu je prvi čestitao car Franja Josif, a zatim su mu dobre želje uputila i ostala „braća po kruni“ - kraljevi i i carevi iz Evrope i sveta. Nije izostao ni suveren daleke kraljevine Havajska ostrva David Kalakua, čiji je izaslanik Kurtis Iaukea na Vidovdan 1883. primljen na dvoru u Beogradu. Plovne reke Suverenom kraljevinom Havajska ostrva vladala je dinastija Kamehameha. U prestonici Honolulu nalazile su se desetine ambasada i konzulata, među kojima su bila i predstavništva najvećih evropskih država. Havajske luke bile su važna odredišta trgovačkih kompanija iz Britanije, Rusije i SAD. Amerikanci su postali vlasnici brojnih plantaža, a kralj David Kalakua morao je da se žestoko opire Vašingtonu da bi sačuvao nezavisnost. Stoga je često sam putovao po Evropi, Africi i Aziji, tražeći podršku za svoju politiku i formalno priznanje Havaja, ili je slao drugog čoveka kraljevine Kurtisa Iaukeu. U sklopu diplomatske turneje po Rusiji, Francuskoj i Austrougarskoj, Iaukea je tako posetio i Beograd. U svojim memoarima piše: „Ukrcali smo se na brod za Beograd. Uživali smo u pogledu na krajeve i obale ove reke, koji izgledaju drugačije od naše ostrvske prirode, i Dunav je jedinstven jer mi na Havajima nemamo plovne reke... Pošto ćemo putovati samo do Beograda, nećemo videti Đerdapsku klisuru, koja se smatra najlepšom rečnom klisurom Evrope...“ Na savskom pristaništu visokog gosta dočekao je predsednik vlade i ministar inostranih poslova Milan Piroćanac. Već prvog dana posete Iaukea i Piroćanac primljeni su na dvoru. Pred ulazom je bilo postrojeno dvadeset kršnih gardista, a unutra, u svečanoj sali, dočekao ih je kralj Milan. Učvršćivanje odnosa Gost se srpskom monarhu obratio na havajskom, a jedan činovnik iz njegove pratnje simultano je prevodio na francuski, koji su i Milan i kraljica Natalija odlično znali. Iaukea je, kao što je red, zahvalio na gostoprimstvu i istakao želju da se u budućnosti „učvrste veze između Havaja i Srbije“. Potom je, u ime svog kralja Kalakue, kralju Milanu uručio Veliki krst kralja Kamehameha Prvog, a kraljici Nataliji Veliki krst kraljice Kapiolani. Milan je uzvratio u sličnom tonu: „Srećan sam što je uspostavljeno prijateljstvo između moje zemlje i Kraljevine Havaji, za koju se molim da uvek bude srećna i napredna“, i Iaukei, i kralju i kraljici Havaja, takođe dodelio visoko ordenje. Kurtis Iaukea bio je specijalni gost na vidovdanskom prijemu u dvoru te večeri. U svojim memoarima, u kojima je Srbiji posvećeno celo poglavlje, on beleži da su na balu bili svi ministri i ambasadori, a da je on sedeo odmah do kraljice, koja je „jedna veoma prijatna i društvena osoba“. Razgovarali su, pisao je, o unikatnim svećama i muzici. Deset godina kasnije SAD su pripojile Havaje... 2. Betoven u Golubincima Slavni kompozitor bio je zaljubljen u Žanetu fon Honrat, ženu komandanta dvorca Šlos, i bar jednom je posetio Srem U starim dokumentima sremski Golubinci prvi put se pominju 1572, kao naselje sačinjeno od zemunica, „selo koje je pod zemljom, i jedino se poznaje po dimnjacima, koji su nad zemljom“.. Ljubav i zadirkivanje Sredinom 18. veka Golubinci su se našli u sastavu Vojne krajine. Za potrebe vojne komande u Golubincima, 1767. podignuta je čvrsta i velika zgrada, dvorac Šlos. Po naređenju više komande, oko 1790. godine u Golubince je raspoređen kapetan Karl fon Gret. On se, sa 16 godina mlađom ženom, uselio u dvorac Šlos. Žaneta fon Honrat bila je pripadnica visokog društva, odrasla u Kelnu - i prva ljubav Ludviga van Betovena. Ostali su zapisi njihovog zajedničkog prijatelja o ljubavi između sedamnaestogodišnje „veoma lepe i živahne plavokose“ Žanete i smušenog kompozitora, njenog vršnjaka, koga je stalno zadirkivala, tražeći da joj svira i peva pesmu „Mene danas od tebe rastaviše, to je prevelik bol za moje srce“... Zanos je trajao oko godinu dana, a onda se Žaneta udala za starijeg Fon Greta, koji joj je, budući da je vodio poreklo iz stare ugledne vojničke porodice i bio bogat, mnogo više odgovarao nego Betoven. Ali prepiska među njima nastavljena je i kad je Žaneta stigla u Golubince. Betovenov muzej u Bonu čuva i jedno njeno pismo Betovenu, s detaljnim opisom i skicom puta do Golubinaca, na osnovu čega se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u to sremsko selo. Karl fon Gret verno je služio cara, postepeno se uspinjao u vojničkoj hijerarhiji, pa je 1823. kao general preuzeo komandu nad Temišvarom. Nekoliko meseci docnije Žaneta se razbolela - od žutice - i umrla. Star i već gluv, Betoven je prijateljima govorio da želi da ode na njenu sahranu, ali nije imao novca za put. Naredne godine, u maju 1824, u Beču je dirigovao prvim izvođenjem svoje Devete simfonije, a 1827 umrli su i on i general Fon Gret. Povratak 1910. Betoven se u naše krajeve „vratio“ tek 1910, kad je novopostavljeni direktor Narodnog pozorišta Milan Grol odlučio da se Deveta simfonija prvi put izvede i kod nas. Dirigent pozorišnog orkestra Stanislav Binički poverio je solo i horske numere članovima pevačke družine „Stanković“, a instrumentalni deo profesionalnim sviračima Muzike kraljeve garde i pozorišnog orkestra. Ali pevača i svirača nije bilo dovoljno. Premijera je održana 5. aprila 1910. „Ono što se mislilo da Beograd neće doživeti - doživesmo; ono što se smatralo za nedostižno - postignuto je. Deveta simfonija je odsvirana“, pisao je uzbuđeni kritičar Politike.

3. Pisac bajki na Dunavu

Hans Kristijan Andersen je 1841. posetio Kladovo, Golubac, Zemun, Beograd, Pančevo i Novi Sad, a o Srbima je pisao sa simpatijama Do izgradnje brane i hidroelektrane „Đerdap“ plovidba Dunavom bila je opasna, a na nekim delovima i smrtonosna. Tek kad se zbog pregrađivanja nivo reka podigao - na Savi se to osetilo čak kod Šapca, a na Dunavu kod Novog Sada - brzaci su se umirili, a voda je prekrila oštre stene toliko da danas i najveći brodovi mogu bezbedno da plove. Prava avantura U putopisnim beleškama „Na lepom srpskom Dunavu, od Beograda do Radujevca“, Sreto J. Stojković beleži o Đerdapu: „Putnik se divi lepoti i romantičnosti obala, a i ne sluti da je pod njim ozbiljna opasnost. Vični krmanoš mora oprezno da uvija lađom po uzanom kanalu između tih podvodnih strašila, obilazeći ih; lađa je često u opasnosti da se razbije o oštre i stenovite sprudove.“ Na takav Dunav navezao se brodom i tridesetšestogodišnji Hans Kristijan Andersen. Danski podanik, pod čijim perom su nastale bajke „Ružno pače“, „Carevo novo odelo“, „Princeza na zrnu graška“, „Palčica“, „Mala Sirena“, „Devojčica sa šibicama“, u poznu jesen 1840. otisnuo se na put preko Evrope „pešice, na konju, mazgi, putovao je poštanskom diližansom, karucama privatnih kočijaša, plovio parobrodima po rekama i morima, vozio se železnicom, tamo gde se pojavila kao poslednje čudo...“ I za današnje prilike, ruta koju je odabrao bila je impresivna: iz Kopenhagena, preko Nemačke i Alpa do Italije, pa preko Sicilije i Sredozemnog mora do Malte i Grčke; odatle u Carigrad, pa preko Crnog mora do dunavske delte, i onda uz Dunav do Beča... preko Srbije. Andersen je plodan pisac i odličan putopisac. Beleške sa ovog putovanja objavio je 1842. pod naslovom „Bazar jednog pesnika“. Jadni i siromašni Srbi Andersen je posetio Kladovo, Staru Palanku, Zemun, Pančevo, Novi Sad, Beograd, a o Srbiji je pisao sa simpatijama. Najjači utisak na njega ostavile su beskrajne šume i naše lirske pesme, za koje kaže da su nastale kao odušak žena potčinjenih i napaćenih u patrijarhalnom društvu. Beograd sa belim minaretima, piše, ima najviše istočnjačkog od svih gradova koje je video u Srbiji. „Tvrđava sa svojim džamijama stoji na vrhu strme stene, a oko nje je grad sve do obala Save i Dunava...“ Andersen je izbrojao da je današnja prestonica Srbije 1841. imala 14 džamija. Plovidba kroz Đerdap našla je posebno mesto u njegovoj knjizi. On beleži da parobrod kojim je plovio uzvodno nije imao snagu da savlada moćnu reku, i opisuje kako su ga konopcima vukli „jadni i siromašni Srbi“, gazeći strmim stazama uz obalu, a tamo gde nije bilo staza, uskačući u lake čamce. Zbog bezbednosti, putnici su se iskrcali i išli pešice... Pasionirani istraživač prošlosti Negotinske Krajine Ranko Jakovljević pokrenuo je inicijativu da se u Kladovu podigne spomenik Hansu Kristijanu Andersenu, ali odgovora zvaničnih institucija još nema... 4. Ana Gutjar - nesrećna ljubav srpskog Turgenjeva Laza K. Lazarević tokom studija u Beču zaljubio se u ćerku vlasnice pansiona u kojem je stanovao, ali njegova majka se protivila vezi Laza K. Lazarević, lekar i književnik, rođen je 1. maja 1851. u Šapcu kao treće od četvoro dece i jedini sin. Otac, trgovac, rano je umro, ostavivši nezbrinutu porodicu, pa su nemaština i odrastanje sa sestrama i majkom obeležile ceo njegov život. Po završetku niže gimnazije u rodnom gradu, prelazi u Beograd. Jedna njegova sestra bila je u prestonici udata za književnika Milorada Popovića Šapčanina, pa je Lazarević stanovao kod njih. Laza Lazarević želeo je da bude lekar, ali je 1867. upisao studije prava, pošto na Velikoj školi nije bilo medicinskog odseka. Na četvrtoj godini prava dobio je državnu stipendiju za studije medicine u inostranstvu. Međutim, tada su se u Beogradu studenti pobunili protiv vlade, a Lazarević se solidarisao s drugovima, pa mu je stipendija oduzeta. Kao svršeni pravnik dobio je mesto činovnika u Ministarstvu prosvete, a na studije medicine u Berlin ipak će otići naredne godine. U junu 1876, uoči poslednjih ispita, prekinuo je studije da bi kao lekarski pomoćnik učestvovao u Srpsko-turskom ratu, a 1878. je odbranio doktorsku tezu. Po dolasku u Beograd postavljen je za lekara Okruga beogradskog, a docnije je unapređen u primarijusa Opšte državne bolnice u Beogradu. Objavljuje niz stručnih radova, pa je 1899. prvi na svetu ustanovio test za dijagnostikovanje išijasa. Za vreme Srpsko-bugarskog rata bio je pomoćnik načelnika Saniteta Vrhovne komande, a 1888. postaje lični lekar kralja Milana. Tokom studija u Berlinu Lazarević se zaljubio u studentkinju pevanja Anu Gutjar, ćerku vlasnice pansiona u kojem je stanovao. Najverovatnije pod uticajem majke, jer je Ana bila „druge nacije i druge vere“, u Beograd se vratio sam. Ali je Aninu fotografiju, s naznakom „Berlin 1873-1876“, čuvao do kraja života. Zbog ovog raskida Anin brat ga je izazvao na dvoboj. Lazarević, budući da nije bio vičan oružju, pretpostavio je da će poginuti, pa je pobratimu Kosti Hristiću napisao oproštajno pismo. Ovaj je o svemu obavestio berlinsku policiju, koja je dvoboj osujetila, ali Lazarević je njegov čin shvatio kao izdaju, pa s Hristićem nije govorio nekoliko godina. Kasnije su se izmirili i Lazarević se oženio njegovom sestrom Poleksijom... O ljubavi sa Anom Gutjar napisao je pripovetku „Švabica“, ali je nije štampao. Čak je, iz obzira prema Poleksiji, nameravao da je spali. Njegova majka, međutim, uzela je svežanj papira sa stola i zaturila rukopis, pa je pronađen tek posle piščeve smrti, u pregradi jednog ormana. Laza K. Lazarević umro je od tuberkuloze, 7. januara 1891. u Beogradu.

5. Zbog udaje za Kineza - u ludnicu

Kad se Jevrejka Gabrijela Levi zaljubila u Čo Čeng Poa, porodica ju je poslala kod psihijatra. Međutim, ljubav je pobedila, pa su se venčali i dobili ćerku Prvi Kinez doselio se u Srbiju u jesen 1920. Uan Šen Zen priključio se, ko zna zbog čega, dobrovoljcima koje je tokom Prvog svetskog rata Srbija prikupljala u Rusiji i s njima došao na Solunski front. Po završetku rata stigao je u Beograd, gde je neko vreme predstavljao čudo. Zanimljivi štampi Prema popisu stranaca iz 1929, u Beogradu su živela četvorica Kineza: Uan (mora da je ondašnja štampa tako prepisala njegovo ime Van) Šen Zen, drugi je bio Čo Čeng Po, treći Lau Cijen Pao, dok ime četvrtog nije sačuvano. Život Čo Čeng Poa bio je pun komplikacija, pa se njime bavila i ondašnja štampa. Odakle se pojavio u jugoslovenskoj prestonici, nije poznato, ali je - pisao je ondašnji dnevni list Vreme 1938. - bio visokog, aristokratskog porekla. U njega se, „lepuškastog kako to umeju da budu Kinezi“, brzo zaljubila beogradska Jevrejka Gabrijela Levi: „Njegovo urođeno žmirkanje shvatila je kao namigivanje.“ Kad je Kinez došao u uglednu kuću Levijevih i rekao da voli njihovu ćerku, a Gabrijela, zvana Lela, dodala da i ona voli njega - Kineza su odmah ispratili iz kuće, a Lelu odveli kod psihijatra! Kao u bajci, ljubav je ipak pobedila: par se venčao i dobio ćerku Gloriju. Čo Čeng Po, budista, smatrao je da će za njegovo dete biti bolje da Lela iz judaizma pređe u pravoslavlje. Bilo je dogovoreno da je krsti patrijarh Varnava, ali on je iznenada umro 1937. Na nagovor svoje ćerke Gite, koja se starala o porodici Čo Čeng Poa, Branislav Nušić prihvatio je da bude kum male Glorije, ali je i njega omela smrt . Ne znamo ko su im bili kumovi, tek Gabrijela je ipak krštena i uzela je ime Danica. Ali, kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, Danica je sa ostalim Jevrejima nosila žutu zvezdu na rukavu, a u logoru joj se gubi svaki trag. Čo Čeng Po, koji je do rata trgovao japanskim umetničkim predmetima, sklonio se sa ćerkom u Debeljaču kod Pančeva. Prema nekim izvorima, zbog nečega je pre rata bio u zatvoru u Lepoglavi i tamo upoznao Josipa Broza Tita. Kad mu se nekoliko godina posle rata, kad je Tito postao predsednik države, Čeng Po javio, Tito mu je poklonio stan u prestonici! U Zvezdi i reprezentaciji Glorija je posle rata završila Višu ekonomsku školu i do penzije je radila kao šef računovodstva u preduzeću „Dunav-Tisa-Dunav“. Njeni potomci i danas žive u Pančevu. Čo Čeng Po je umro 1958. u Pančevu. Na zidu njegove kuće ostalo je napisano: „Ovo je mala bašta velikog Kineza.“ Čo Čeng Po i onaj treći Kinez iz popisa, Lau Cijen Pao, bili su prijatelji. Dogovorili su se da, ukoliko se jednom od njih nešto desi, drugi preuzme brigu o deci koja bi ostala za njim. Cijen Pao je umro prvi, pa se Čeng Po starao o njegovom sinu Rajku. Rajko Lau postao je čuveni rukometaš i tokom šezdesetih i sedamdesetih igrao je u Crvenoj zvezdi i za reprezentaciju.

6. Budisti u Malom Mokrom Lugu

Posle Oktobarske revolucije u Srbiju su stigle izbeglice iz Rusije, a među njima i Kalmici Kao izbeglice iz Rusije, posle Oktobarske revolucije u Srbiju su stigli i Kalmici, pripadnici naroda mongolskog porekla i budističke vere. U proleće 1920. u našem glavnom gradu bilo ih je nekoliko desetina, a 1923. oko 500. Ali, dok su Rusi pripadali višim slojevima društva, Kalmici pristigli u Srbiju bili su sirotinja. Radili u ciglani Naselili su se na periferiji grada, a najviše njih u Malom Mokrom Lugu, kopajući i prenoseći glinu u ciglani industrijalca Miloša Jaćimovića. On im je poklonio placeve i građevinski materijal, pa je pored ciglane niklo i naselje sirotinjskih prizemljuša. Kalmici, s kosim očima, dubokim naklonom i sklopljenim šakama pri pozdravu, kao i čudnim jezikom, u prvo vreme privlačili su silnu pažnju Beograđana, koji su ih zvali Kinezima. Nakon nekoliko godina, kad je prvi šok zbog preseljenja u novu sredinu minuo, ovi „Kinezi“ formiraju svoje udruženje - Kalmičku koloniju. Za predsednika je 1928. izabran bivši pukovnik ruske vojske Abuša Aleksejev, koji će zajedno sa budističkim starešinom - čija je titula „bakša“ - Mančudom Borinovim, pokrenuti akciju da se u Beogradu izgradi budistički hram. Već naredne godine, 12. decembra 1929, ovo je svetilište, drugo u Evropi - prvo je bilo u Sankt Peterburgu - otvoreno. Od tri velika dnevna lista u Srbiji tada, Pravda o ovome nema ni slovo, Vreme je štampalo kratku vest i fotografiju, a Politika je na dva stupca objavila reportažu svog novinara. „Na vrhu hrama prema nebu uzdiže se ‚očir‘, najveći budiski simvol - simvol istine i znanja. Niže ‚očira‘, oko kupole, vise nekolika zvonca, namenjenih da pod vetrom proizvode melodične tonove koji uzdižu dušu čovečiju“, nadahnuto opisuje reporter. Ne zaboravljajući da pomene i visoke goste: predstavnike Kalmika iz Čehoslovačke i Francuske, ruske kozake, on navodi i prisustvo brojnih Mokrolužana.“ Beg s Nemcima Kalmici su se postepeno uključili u novu sredinu: njihova deca pohađala su rusku i srpsku školu, a nekoliko ih je čak upisalo studije. Imali su svoj fudbalski klub, a sklopljeno je i nekoliko mešovitih brakova. Ali, kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, Kalmici, koji su jednom već bežali od boljševika, stali su na njihovu stranu. Uključili su se u jedinice domaćih izdajnika, pa su 1944. morali da beže i pred partizanima. Cela Kalmička kolonija povukla se s nemačkom vojskom. Pošto više nije bilo ni budista, komunističke vlasti su 1950. srušile kupolu hrama, već oštećenu u borbama za oslobođenje grada, a prizemlje pretvorile u dom kulture. Docnije je cela zgrada srušena. 7. Žorž Mate prijatelj u nesreći Lekar iz Pariza lečio je Jugoslovene ozračene u incidentu u Vinči i presadio im je koštanu srž U prisustvu Josipa Broza Tita i drugih zvaničnika, u Vinči je 17. maja 1958. pušten u rad nuklearni reaktor. Jugoslavija je tako postala peta zemlja u svetu koja je razvijala nuklearnu energiju... Samo šest godina kasnije desila se nesreća. Prikrivanje problema Tog 15. oktobra 1964. eksperiment su izvodili tehnički saradnici Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stijepo Hajduković i dva apsolventa fizike na beogradskom PMF koji su pripremali diplomske radove, Života Vranić i Radojko Maksić. - Kobnog dana, skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta „zakucali“ i prestali da rade. Reakciju u pogonu uspeo je da zaustavi moj najbolji prijatelj Života Vranić, tada honorarni saradnik instituta - rekao je pre pet godina Radojko Maksić, nuklearni fizičar. Decenijama pre toga ovaj incident bio je obavijen velom tajne. U pismu Stijepa Hajdukovića, na njegov zahtev objavljenom 1997, tek pošto je umro, između ostalog piše da mu je posle nesreće sekretar Savezne komisije za nuklearnu energiju poručio: „Druže Hajdukoviću, drug Marko predsednik (Aleksandar Leka Ranković) smatra da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo neprijateljskim aktom.“ Svi su ćutali... A imalo je šta da se kaže: recimo, da reaktor u Vinči nije imao dozvolu za rad i da su alarmni uređaji bili isključeni da ne bi „uznemiravali zaposlene“. Dan nakon nesreće, Tanjug je šturo saopštio da je „šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo izloženo radioaktivnom zračenju iznad dozvoljene doze“. Često pomagao Srbima Dan posle udesa, 16. oktobra, šestoro ozračenih prebačeno je avionom u parisku kliniku „Kiri“. Tamo je dr Žorž Mate 11. novembra prvo Radojku Maksiću, pa zatim i ostalima, presadio koštanu srž, što je bila prva takva operacija u istoriji. Nažalost, Života Vranić je preminuo. Donatori koštane srži bili su anonimni Parižani, iako im je predočeno da zahvat može biti smrtonosan i za donatore, i da se ne zna da li će po njih biti posledica! Dr Žorž Mate je između 1993. i 2000. svake godine dolazio u Beograd i pregledao najteže pacijente. Insistirao je da, umesto u hotelskoj, noći u bolničkoj sobi, a za svoj rad u Srbiji nikad nije naplatio - ni dinar! Pošto tokom bombardovanja citostatika u Srbiji nije bilo, on je ove lekove u šleperima donosio za KBC „Bežanijska kosa“. Umro je 2010. godine, 15. oktobra - na dan nezgode u „Vinči“. Sledeće subote: 7 podmetanja i falsifikata