"OVI ZNACI AUTIZMA JAVLJAJU SE RANO, JOŠ KOD BEBA" Cvijović: Roditelji se obično jave kad primete da dete ne govori ali sve počinje mnogo ranije sa ove 2 stvari
"Roditelji se najčešće javljaju kada primete da dete ne govori, da postoji odsustvo verbalne komunikacije ali neka istraživanja pokazuju da se u stvari i u mnogo ranijem uzrastu može uočiti da postoje poteškoće iz autističnog sprektra. Pre pojave prve reči pojavljuje se neverbalni oblik komunikacije koji je mnogo važniji kad se pojavljuje kao pokazni gest - kada dete nešto traži, bilo da je to voda, igračka... što kod dece koja su iz autističnog spektra uglavnom izostaje. I ako dete i pre prve godine ne pokazuje interesovanje za igračke, ne pruža ruku da posegne za onim što mu roditelj daje poput zvečke ili igračke već ga fascinira nešto što nisu obični predmeti nego oni koji nisu prikladni za taj uzrast, kao i ako ne reaguje na ono što mu roditelj daje - zasmejavanje, maženje. Ako tu postoji odsustvo interakcije, treba biti obazriv, objašnjava defektolog i porodični psihoterapeut Danijela Cvijović na pitanje kada se javljaju prvi znaci autizma.
- Ali to ne znači da roditelji treba odmah da se obraćaju nekom stručnjaku ali te znake treba da pratimo. S druge strane to roditeljima može da bude važno kako da ostvaruju komunikaciju i sa decom mlađeg uzrasta, kaže Cvijovićeva da je svako obraćanje bebi u stvari komunikacija. - Važno je da pratite put kako da dođete do određenih stručnjaka i počnete s tzv. ranom interevencijom, odnosno stimulacijom razvoja, ispričala je ona nedavno za Srećna republika.
- To ne znači da će beba od godinu dana da krene na tretmane ali u savetovalištu se dobijaju preporuke i uputstva za stimulaciju šta da se radi u kućnim uslovima, koja je najvažnija...
Inače, Danijela Cvijović, koja radi sa decom s posebnim potrebama, majka je i dve ćerke kojoj je njihovo rođenje donelo najveću sreću ali i dva velika izazova. Starija se borila i izborila s leukemijom, a mlađa se rodila kao albino devojčica, ima albinizam, retko stanje nedostatka pigmenta na koži koje ujedno nosi i veliku opasnost po vid. Štaviše, do šestog meseca su strahovali da je potpuno slepa jer je reagovala samo na mamin i tatin glas. Teški izazovi pred kojima se našla njena porodica doveli su i do kraha njenog braka i ostala je sama saa svojim devojčicama. Tako se defektolog Danijela istovremeno našla na drugoj strani što joj je pomoglo da istinski razume roditelje dece s kojima radi, a to su roditelji dece ometene u razvoju i dece s teškim hroničnim bolestima.
Dodaje i da se roditelji koji su zabrinuti i koji se obraćau to uvek rade pod sumnjom autizma, ali da ne možemo sve da pripišemo autizmu jer ono što je danas veliki problem jesu ekrani koji mogu da daju lažnu sliku! Jer deca su, kaže, u sve ranijem uzrastu izložena ekranima a na ekranu nemate interakciju i ne možete da pratite detetovu reakciju.
- Tu je dostupno sve i ta deca često budu isfrustrirana ako ne dobiju odmah nešto što im je potrebno, te reaguju najsličnije simptomima karakterističnim za autizam - stereotipije, tantrumi...
-Što se tiče samog dobijanja dijagnoze ne treba požuriti ali ni propustiti vreme potebno za stimulaciju koja pored defektološkog rada podrazumeva i ono što dobija od kuće - da se sa detetom igra, komunicira, da se izvodi u šetnju... a ne davati mu telefon pod izgovorom "samo dok jede", "samo dok nešto uradim", jer to nikako nije korisno.
Zašto je dosada korisna
- Nisam stava da im nikako ne treba dati telefon jer treba da budemo svesni društvenog konteksta u kom živimo, ali da znaju čemu telefon služi - kao sredstvo komunikacije, i kad idu u školu i vraćaju se da se iskomuniciraju, ali deca su sada pokrivena i boravkom u školi.
- A što se samih ekrana tiče ne mislim da deca ne treba da gledaju crtane filmove ali da to bude ograničeno, ne treba da provode sve svoje slobodno vreme za ekranom, korisno je čak da detetu bude dosadno jer se iz te dosade razvija kreativnost.
- Nikako skroz ukinuti ali svesti na najmanje moguće mere, kaže Cvijović za ekrane.
Kad je reč o braći i sestrama urednog razvoja koja imaju brata ili sestru iz autističnog spektra kaže da je na njima veliki teret ali da se ni taj teret ne može svesti na dete urednog razvoja, kojeg god da je uzrasta. Roditelji su ti koji usmeravaju i jedno i drugo dete
- Ta deca dobijaju jedan kvalitet ljudskosti, razvija se empatija, ako je starije dete urednog razvoja, ono može da bude stimulus ali ako je mlađe urednog razvoja, tu decu često zovemo deca od stakla odnosno nevidljiva deca jer su svi kapaciteti usmereni ka detetu iz spektra jer je njemu mnogo više podrške potrebno. To sve zavisi od stepena spektra - imate i decu koja su visoko funkcionalna i što samostalnija ali podrška im je uvek potrebna.
"Šta će biti sutra kad mene ne bude"
Roditeljima deteta iz spektra najveća je briga šta sutra kad mene ne bude, to je prva tema o kojoj oni brinu. Po postavljanju dijagnoze, roditelji prolaze kroz faze velikog šoka, besa, neverice, zašto baš mene, i ljutnje, tuge...
Mnogi roditelji čak i negiraju kad uoče da nešto nije u redu i kažu rekla mi moja mama ja sam progovorio sa tri-četiri godine i tu se gubi dragoceno vreme. Dijagnoza može da dođe i kasnije, sa 5-6 godina kad roditelji dožive i svojevrsni gubitak - gubitak zdravog deteta.
- To je veliki šok za ceo porodični sistem, smatram da roditelji treba da se osveste, smatram da je njima prvenstveno potrebna pomoć, da to izađe iz njih - tuge, strahove...
"Kao kad putujete avionom tamo kažu: prvo masku stavljate sebi, a onda detetu, tako je i ovde pravilo"
- Važno je i da roditelji nađu vreme i za sebe, ko ima koju mogućnost, bake, deke, servisi, da pola sata-sat imaju za sebe a ako mogu i više, to bi bilo dobro da skupe snagu i da se vrate sebi.
- Kao kad putujete avionom tamo kažu: prvo masku stavljate sebi, a onda detetu, tako je i ovde pravilo
- Učestalost razvoda u ovakvim porodicama mnogo je veća, veliki je to izazov za porodični sistem, roditelji često optužuju jedno drugo kako je došlo do problema i ko se više daje i angažuje, ko kako vidi, nastavlja Cvijovićeva koja smatra: U porodicama u kojima dođe do takvog razdvajanja, verovatno bi do toga došlo i bez ovakvog izazova i krupnog zalogaja.
- Obično ostaje taj jedan roditelj koji je angažovan, a drugi učestvuje s predlozima i finansijski, onda je sav teret i briga na plećima jednog roditelja, ali ni to nije pravilo. Kaže i da roditelji ne treba da se stide, da imaju grižu savesti i da smatraju da su sebični ako traže pomoć za sebe jer oni su detetu podrška ali i njima treba podrška, kaže Cvijovićeva.
Deca koja ne znaju za opasnost
Što se pre ovaj poremećaj dijagnostikuje, to je veća šansa da dete ipak stekne neke socijalne veštine.
- U najranijem uzrastu dete sa autizmom zahteva stalan nadzor. Zato je važno sa tretmanima krenuti što ranije kako bi se stekle određene socijalne veštine. Dalji nadzor zavisi od stepena i oblika autizma. Svako dete iz spektra je posebno i zahteva prilagođen pristup. Neka deca mogu obavljati jednostavne svakodnevne aktivnosti samostalno, dok će druga zahtevati potpunu i celodnevnu podršku roditelja. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da deca koja imaju autizam teško prepoznaju (ili ne
prepoznaju uopšte) opasnost - kaže Cvijović.
"Zašto baš meni"
Briga o detetu s autizmom je veoma zahtevna za roditelje, koji često nemaju vremena da misle o sebi i kako se osećaju.
- Važno je razgovarati sa roditeljima i o njima samima. Često i obično pitanje:“Kako ste vi?“ je dovoljno da pokrene lavinu. Mnogi roditelji se suočavaju sa osećajem krivice i pojavom pitanja - zašto baš meni, da li sam mogao nešto da sprečim, šta sam pogrešno uradio…? Javlja im se osećaj tuge, brige za sebe, za detetovu budućnost. Roditeljima je potrebna podrška, dati im korisne informacije. Roditelji koji ostanu zaglavljeni u procesu prihvatanja dijagnoze otežavaju i detetov napredak – naglasila je Cvijovićeva.
Prema njenim rečima, veliku ulogu imaju i socijalni kontakti tata i mama koji imaju dete s ovim poremećajem sa roditeljima koji se suočavaju s istim poteškoćama.
- Postoji nekoliko udruženja roditelja koji organizuju aktivnosti i za decu i za roditelje. Podizanje deteta sa autizmom predstavlja veliki izazov, koji može značajno uticati na partnerski odnos. Roditelji se često suočavaju sa stresom, iscrpljenošću, razlikama u pristupu roditeljstvu i manjkom vremena za sebe i partnera.
- Izloženost stresu i iscrpljenosti je svakodnevna. Odlazak na terapije, donošenje važnih odluka, svakodnevna briga i nadzor nad detetom dovode do umora, nedostatka sna, emocionalnog pritiska. U porodicama gde postoje deca sa smetnjama u razvoju učestali su razvodi, jer trpi brak. Prema njenim rečima jedno od najčešćih pitanja roditelja jeste šta će biti sa njihovom decom nakon njihove smrti.
Kurir.rs/Srećna republika/Youtube Evo ruka
Ne privlače ih igračke
Dete sa autizmom najčešće ne privlače igračke, što, takođe, može biti znak ovog poremećaja.
- Umesto sa igračkama, oni se najčešće "igraju“ nekim predmetima kao što su poklopci ili prazne flaše, koje u stvari samo stereotipno vrte. Ne pokazuju interesovanje za okruženje, često je odsutan kontakt pogledom, ne odazivaju se uvek na ime. U najranijem uzrastu nemaju faze brbljanja i socijalnog osmeha - dodala je naša sagovornica.
SchutterstockAutizam je moguće primetiti i kod beba
Prema pojedinim studijama sprovedenim u inostranstvu, po načinu na koji beba puzi mogu se uočiti najraniji simptomi autizma. Ali, to nije jedini signal. Beba koja ne uzvraća osmehom na dozivanje može biti alarm i
upozorenje na koje roditelji treba da obrate pažnju.
- Simptomi se javljaju već u prvim godinama života. Najčešće roditelj kojima to nije prvo dete u porodici mogu da primete rane znake koji ih upućuju da se obrate stručnjacima. Beba im ne uzvraća osmehom na dozivanje ili prvu igru sa njima. Ne okreću se kada ih zovu imenom, a igračke koje im odrasli nude im ne privlače pažnju. Često ih privlače neobični predmeti, kao što su etikete na igračkama, ili vrte točkove na dečijim automobilima. Takođe, može se primetiti da dete drugačije reaguje na neke spoljne nadražaje, recimo, najčešće biraju namirnice grube teksture, zvuci ili prejaka svetlost ih razdražuje. Kod beba se već mogu javiti stereotipni pokreti kao što je ljuljanje - kazala je naša Danijela Cvijović.
Kako je naglasila, važno je napomenuti da prisustvo jednog ili više simptoma ne mora da znači da dete ima autizam, ali se preporučuje da se uradi procena koju obavlja tim stručnjaka.
- Prvi korak jeste obratiti se nadležnom pedijatru, koji vas upućuje u razvojno savetovalište pri Domu zdravlja koje ima pedijatra, defektologa, logopeda i psihologa - istakla je ona.