Kada su baka Slavičini ćerka i zet posle ćerkice i sinčića poželeli treće dete, sreći nije bilo kraja, posebno kad je presrećna mama saznala da čeka ne jedno, treće, nego još dva - blizance!
Trudnoća prirodna, uredna, sve kao iz udžbenika. Takav je bio i porođaj, takvi su bili i njih dvojica - Uroš i Stefan, na svakoj kontroli... Preslatke, bucmaste bebe... A onda je Slavičina ćerka, kao već iskusna majka dvoje dece, primetila da nešto nije u redu iako su je svi - cela porodica, pa i lekari, ali i sama baka Slavica, ubeđivali da deci ništa ne fali i da je s blizancima sve u redu, te da je to sigurno ona stara priča da dvojke uvek kao bebe malo kasne za svojim vršnjacima ali da će ih stići, te u jaslama i vrtiću biti kao i sva druga deca.
Tada su imali samo šest meseci.
I baka Slavica je danima pokušavala da ih nauči da mahnu i kažu pa-pa, a onda je i sama shvatila da nešto nije u redu.
Ispovest bake Slavice
Slavica Damjanović baka je sedmoro unučića od kojih su dvoje rođeni sa smetnjama u razvoju. Napisala je knjigu "Šta će biti sutra", baš o Urošu i Stefanu, koji sada imaju već 11 godina.
Nažalost, majčine strepnje su se obistinile i dogodilo se upravo onako kako je strahovala, da su njeni blizanci drugačiji. Primetila je i da je ne gledaju. Baka Slavica je pak primetila i da ne guču, niti gledaju jedan drugog a, veli, da su kao porodica jedva čekali scene poput onih sa Jutjuba na kojima se vidi kako blizanci otimaju flašice jedan drugom, "svađaju" se...
Naime, baka Slavica je nedavno gostujući u jutarnjem programu TV Prva ispričala da je tek kasnije, ne samo nekoliko godina nego i nekoliko dijagnoza kasnije, i medicinski utvrđeno da oba blizanca imaju smetnje u razvoju - jedan lakše - razvojnu disfaziju, a da drugi ima jednu vrstu poremećaja iz spektra autizma.
Baka Slavica se seća i da je njena ćerka, verujući svom unutrašnjem osećaju i majčinskom instinktu, odmah nekako počela da radi s njima već kad su napunili godinu, da im izmami pogled, osećanja, nekakvu reakciju, smisleni osmeh, neku reč...
Blizanci danas imaju 11 godina i onaj s lakšim poremećajem je dostigao svoje vršnjake i jedan je od najboljih đaka, odličan je i ide na takmičenja.
Bile su potrebne 3-4 godine jer se i lekari ustručavaju da daju takve dijagnoze pre tog uzrasta. Tek u tim godinama, oko treće, počeli su da pričaju.
A onda je usledilo potpuno drugačije iznenađenje
U jednom trenutku jedan je čak pokazao i dozu genijalnosti kao u čuvenom filmu "Kišni čovek" sa Dastinom Hofmanom i Tomom Kruzom. Baka Slavica je objasnila da su oni tzv. kalendarski savanti - gde ti priroda uzme na jednom mestu, a da ti na drugom.
- Oni su znali istog momenta kad im kažete kad ste rođeni, datum i godinu, da su to recimo sreda ili ponedeljak - priča ona dodajući da je jedan prosto opčinjen ulicama u Beogradu i da ih zna sve, kao i sva stajališta autobusa u Beogradu, a kad dobije sat vremena da igra igrice, on umesto toga prati trase autobusa...- njega to jednostavno zanima, ali ga takva intersovanja koče da se socijalizuje sa drugom decom.
Umnogome je pomogla i činjenica da imaju starijeg brata i sestru jer su i oni radili sa njima, igrali se, zasmejavali ih, bacali loptice, svi su se uključili kao porodica, trudili se i bili okrenuti njima.
Baka Slavica naglašava da je najvažnije da porodica ostane zajedno i na okupu jer su to teške stvari a u takvim situacijama porodice se raspadaju, odu majka ili otac, ne mogu da izdrže taj pritisak. Hvala Bogu, Slavičini su ostali zajedno.
Ona je napisala i knjigu o životnoj priči svojih unuka, svojoj i priči svoje ćerke i zeta da ih, veli, podseti i opomene. Ako ikada pomisle da su mogli više i da nisu učinili dovoljno, da pročitaju par redova i da znaju da su učinili i dali sve što su mogli, i više od toga.
- Žalosno je da takve porodice obično ostaju same, izgube prijatelje, rodbinu, ima i dece koja ne vole strance, pa prestanu da im dolaze, neće ljudi stalno da slušaju o istom, o njihovim problemima, a tim roditeljima to je najveća briga. Nekom je briga kakvu mu je ocenu dete danas dobilo a njima da li će ikada izustiti smislenu reč - kaže baka Slavica kojoj je najbolnije bilo upravo to da li će ikada čuti neku reč od njih... Tolika je ta želja bila da je čak i sanjala da su progovorili, i to se obistinilo, a sad su takve pričalice, obojica.
- Da li ćemo čuti tu reč, da li će reći tu reč mama... Dešavalo se da se probude i ćute pa smo smislili igru da kad se probude kažu "Mama, gde si" - seća se Slavica koja je pomenula i unuku, njihovu stariju rođenu sestru koja je u odeljenju imala dečaka s jednim oblikom autizma: Dok su ga drugi ismejavali, ona se postavila kao zaštitnik jer život, od braće i sestara takve dece, načini veoma saosećajne ljude.
Kurir.rs/SĐP/TV Prva
NE PROPUSTITE
