Janja ima osam godina, a Jakov pet. Ovi brat i sestra još ne govore. Dijagnoza je užasna - autizam. Otac Aleksandar je već više od godinu dana na bolovanju da bi čuvao decu. Žive od tog bolovanja radnika obezbeđenja, plate majke Zage, medicinske sestre, i tuđe nege i pomoći, koju troše na deo terapija. Uz to grcaju u tri kredita! I mališani treba da idu u Japan na lečenje! Po prve reči. A da li će i otići, to zavisi samo od nas!
Kažu da nesreća nikad ne ide sama. Kao da je malo nesreće bilo kad su Aleksandar i Zaga Stankić iz Mladenovca saznali da im ćerkica Janja od nepune tri godine ima autizam, nije dugo prošlo, a suočili su se sa istom strašnom dijagnozom i kod sinčića Jakova - dijagnozom F84 (prožimajući poremećaji razvoja) i F79 (duševna zaostalost, neoznačena).
- Neophodan je nadzor 24 sata. Oni i dalje nose pelene, a nikad ne znaš kako će i kad da reaguju. Doduše, nisu agresivni, ali čačkaju se međusobno. Janja ide u specijalnu školu "Miloje Pavlović" na Banovom brdu u Beogradu, ima ličnog pratioca i obezbeđen prevoz. Sve o trošku države. Jakov ide u Mladenovcu u vrtić, borimo se. Plaćamo logopeda i defektologa, oboje idu na terapiju, što pokriva ta tuđe nega i pomoć. O trošku države je to moguće samo jednom nedeljno. Ali je nedovoljno. Takođe, povezali smo se s klinikom "Saisei" u Osaki, u Japanu, gde su već neki naši ljudi vodili decu. I da bismo ih odveli tamo na terapiju, treba nam 15.700 evra. To je za nas misaona imenica, nedostižan iznos - priča Aleksandar, koji veli i da na crno, jer je tako jeftinije, nabavljaju lek iz Japana koji Janja koristi, a Jakov će moći tek kad napuni šest godina:
- Mesečno samo za taj njen lek dajemo 35.000 dinara. I nije ni čudo što smo u tri kredita. Otkad Janja ima tu terapiju, ima neki kontakt, bar očima. A i pojavio se strah od visine, pa se sad nagne preko prozora i uplaši, što je dobro. Ranije kreće preko, nema nikakvu zadršku s drugog sprata. Prozori su nam zato zatvoreni 24 sata dnevno!
Devojčica ipak izgovori poneku reč. Ali samo na engleskom.
- Da li što smo supruga i ja gledali američke serije, tek na engleskom ponešto sastavi, na srpskom ništa. Kad su je u školi pitali da li joj se sviđa, rekla je "It's nice." A kad im kažem da skupe igračke, ona dođe: "What do you say to me?" Jakov je kao beba: mama Zaja, tata Aka... - veli Aleksandar.
Kao i svu decu sa autizmom, ni Janju ni Jakova ne drži mesto, boje se buke - bušilica, sirena...
OVAKO MOŽETE POMOĆI JANJI I JAKOVU
Upiši 1544 i pošalji SMS na 3030
Uplatom na dinarski račun: 160-6000001725538-34
Uplatom na devizni račun: 160-6000001726334-71
IBAN: RS35160600000172633471
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
- Znaju da se neprestano vrte ukrug, a da im nije muka. Ona u školi sedi pet minuta i počinje da šeta. On bude dobar pet dana, potom nemoguć. Kad je promena vremena, užasno se unervoze. Noću se bude. Jakov vrišti ako mu promeniš kanala na TV. Hranu biraju po mirisu. Ukoliko im ne miriše lepo, nema šanse da je uzmu - kaže i nastavlja:
- Ovo je borba da progovore i da se koliko-toliko socijalizuju. U Japanu garantuju da čak 60-80 odsto mogu pomoći u poboljšanju govora i socijalizaciji. Suština je da uzimaju krv od nas roditelja, pa srodnika ako ne valja ni od jednog roditelja, i prave terapiju.
A dok ne odu u Japan, što zavisi samo od nas, Aleksandar je u bezbroj uloga i stalno kod kuće:
- Češljam lutke, budem njihov konjić, sve što požele....
Kurir/ J. S. Spasić
NE PROPUSTITE
