Najnovije vesti

ZBOG OVOG SU SE GIŠKI DIVILI I NEPRIJATELJI: Nisam bio žigolo, radije sam išao u pljačku! Nikad nisam izgubio tuču, prebio me je SAMO JEDAN ČOVEK
Foto: Printscreen

ZBOG OVOG SU SE GIŠKI DIVILI I NEPRIJATELJI: Nisam bio žigolo, radije sam išao u pljačku! Nikad nisam izgubio tuču, prebio me je SAMO JEDAN ČOVEK

Crna Hronika

Đorđe Božović Giška, jedno od najpoznatijih imena srpskog podzemlja, vrhunski bokser, čovek koji je iz zatvora završio fakultet i koji je govorio čak šest svetskih jezika. Poznat i kao neko ko nikada nije izgubio "ferku" i koga su voleli čak i oni koji su ga se plašili.

Ovo je deo njegovog intervjua koji je dao Duški Jovanić.

Postoji neka fama da mene niko nije pobedio u poštenoj tuči. Prvo sam se pročuo kao dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Ko mečka „mala Božanica”, hoću i da se provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći: hajde sitno, hajde krupno, hajde pljačka. Krenulo je iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem i ja se toga danas stidim i nisam nimalo ponosan na taj deo prošlosti. Ali ja to časno zovem pravim imenom. A ne kao naši proslavljeni junaci socijalističkog rada koji su tobože besprekorni, čisti kao suze, a svi odreda daleko su veći krimosi od mene. Prema njima – ja sam sitni lopov-amater. Opljačkali su više banaka nego svi jugoslovenski i svetski kriminalci zajedno.

Odmalena mi je nadimak Giška. Valjda potiče od Gice, prasenceta. Kao klinac sam bio prvo mršav, žgoljav, pa sam se posle od nekog američkog leka bio toliko ugojio da sam imao preko sto kila.

Voleo sam da se bijem, ali te tuče su bile deo našeg srpskog folklora, kao što su šajkača ili seljačka narodna nošnja. To je ta naša primitivnost. Morao sam uvek da budem jači od neprijatelja.

U vreme tih besnih beogradskih godina imao sam obično od pet do deset tuča nedeljno. Pretrpeo sam poraz jedino od Žorža Stankovića, koji je tada bio bokserski šampion. On je dva puta padao, ali me je na kraju udario tako da me je razvalio. Tada mi je bilo četrnaest godina i nisam više nijednu tuču izgubio.

U vreme kad su svi beogradski mangupi pili alkohol, Ljuba Zemunac je počeo sa treninzima, pa smo i mi mlađi ostavljali piće, prestajali da pušimo i nastojali da živimo sportski. Između nas bila je razlika od osam godina. Poštovao me je, kao i ja njega.

U životu i na asfaltu ratovao sam zahvaljujući toj nesreći da sam rođen kao pripadnik jednog necivilizovanog, prilično surovog naroda.

Srbi su divlji ljudi, temperamentni, više vole i više mrze nego ostale nacije. Bili su najatraktivniji za žene tih godina, sve dok u inostranstvo, umesto čuvenih mangaša, nisu počeli da dolaze džukci. Otkako su naše najveće džukele počele da se vrzmaju po Zapadu, smatrali su nas takvim šljamom da nisi mogao da osvojiš ni najružniju strankinju.

Nikada nisam želeo da budem žigolo, niti da čuvam nečije slavno telo od metaka. Da šetam kučiće bogatim Francuskinjama i imam od nje zlatan sat na ruci i pedeset franaka dnevno. Radije sam išao da opljačkam banku ili furgon koji prenosi pare da bih svojoj devojci i sebi mogao da dostojanstveno pružim luksuz, makar i privremen, ali da to ne bude parazitski i slepački.

U zatvoru sam sreo neuporedivo više časnih momaka nego na slobodi. Pokvarenjaci i ološ se ionako uvek snađu i izvrdaju da plate za ono što su skrivili. Naivni i pošteni obično stradaju. Ne hapse poltrone i ulizice, već genski čvrste ljude, muškarce-zveri, surove kao priroda.

 POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Kriminalci koji su obeležili 90-e!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...