Aleksandar Knežević, koautor kultnog filma "Vidimo se u čitulji", otkrio je za Kurir kako je izgledalo snimanje sredinom devedesetih!
- Lokacija snimanja se dogovarala uvek u poslednjem trenutku. Bilo je nemoguće predvideti kakve uslove ćemo zateći na snimanju, kako će naši sagovornici reagovati na provokativnija pitanja, kako će se ponašati kada se prvi put u životu nađu pred kamerama. Ispostavilo se da su mnogi od njih umeli da sakriju tremu ili su zaista bili potpuno opušteni - naveo je on.
Govorio je i o mestima na kojima je sniman kultni film.
- Bojana Petrovića smo snimali u džakuziju, pa su ga neki njegovi drugari ismevali zbog toga. Onda je Voju (Vojislav Tufegdžić, koautor filma, prim. nov.) i mene pozvao da dođemo u njegovu kuću na Zvezdari i ispostavilo se da želi da se ti snimci izbrišu. Uspeli smo da ga ubedimo da je motiv zadirkivanja čista ljubomora, da su snimci iz džakuzija jedni od najatraktivnijih u filmu, i on je vrlo brzo promenio svoje mišljenje. Bilo mi je, takođe, zanimljivo iskustvo kada sam sa snimateljem otišao u Budimpeštu da bih snimio Baneta Grebenarevića. Nismo se od njega i njegovih prijatelja odvajali tri dana, bili su to trenuci kada sam do kraja zavirio iza zavese u svet ne samo kriminala već i obaveštajnog rada. Naime, Baneta je u Budimpešti ugostio i čuvao jedan stariji kriminalac, koji je neprekidno bio u vezi sa Četrnaestim odeljenjem Vojne kontraobaveštajne službe - ispričao je Knežević.
Otkrio je i ko je odbio da govori za film:
- Pokušavali smo bez uspeha da dođemo do Joce Amsterdama, Kosmajca i mnogih drugih... Videli smo se nekoliko puta sa Momirom Šoškićem, sa braćom Šaranović, ali njima nije bilo do estrade. Tadija, najveći diler onog vremena, čovek preko koga je kokain postao u Beogradu najpopularniji narkotik, podelio je s nama neverovatne priče, ali nije hteo da stane pred kamere. I pored toga, svaki put odmah posle našeg susreta Tadija bi bio uhapšen. Nisu pristali na razgovor ni Ćenta, ni Arkan...
Podsetimo, Knežević je devedesetih bio novinar Politike, 1998. je postao iskušenik u Studenici, a potom je 2004. zamonašen u Hilandaru na Svetoj Gori, gde je dobio monaško ime Romilo. Tu je proveo jedanaest i po godina, a u međuvremenu je i doktorirao na Oksfordu.
U Beograd se vratio 2019, a dve godine kasnije je stavio tačku na monaški život.
B. K.
