KRIMINALCI SU 90-IH IZJEDNAČILI KRIMINAL I ESTRADU: Autor filma Vidimo se u čitulji otkrio tajne a GOVORI I O SVOM MONAŠKOM ŽIVOTU

Diplomirao je svetsku književnost, devedesetih godina je bio novinar Politike, koautor je knjige i sada već kultnog dokumentarnog filma "Vidimo se u čitulji", gde su sabrane priče ljudi iz srpskog kriminala tih turbulentnih devedesetih. Onda se 1998. godine povukao, postao iskušenik u Studenici, a potom je 2004. zamonašen u Hilandaru na Svetoj Gori.

On je Aleksandar Knežević. Monaško ime Romilo dobio je u Hilandaru, na Svetoj Gori, gde je proveo jedanaest i po godina.

Godine 2010. je magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom "Teorija saznanja Marsela Prusta". Tezu, koju je pisao tri godine na Svetoj Gori, naredne godine je objavio Pravoslavno-bogoslovski fakultet u Beogradu.

Potom je 2016. doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu, nakon čega odlazi u Pariz, gde dve godine provodi na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta.

Njegovu proširenu doktorsku tezu "Homo Theurgos: Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev" 2020. na engleskom objavila je čuvena francuska izdavačka kuća "Edisjon di serf". Knjiga će ove godine biti objavljena i na ruskom jeziku.

Posle dve decenije - 2019. godine - zatvorio je, reklo bi se, krug vrativši se u Beograd, gde dve godine kasnije stavlja tačku na monaški život. U Beogradu pak nije bilo posla za čoveka s oksfordskim doktoratom, pa se zaposlio kao naučni saradnik u Inovacionom centru Univerziteta u Nišu.

Bili ste novinar, iskušenik, monah... Gde ste danas?

- Donedavno sam se nalazio na neobičnoj raskrsnici. Već više od deset godina razmišljam o monaškom pozivu i o tome šta je njegova suština, te zašto sam odlučio da napustim taj oblik života... Monah je isključivo molitvenik za ceo svet. To je klasična definicija. Po tom određenju, za monaha je potpuno nebitan kako kognitivni, tako i estetski vid njegove ličnosti. Takvo viđenje monaštva sam tokom sedam-osam godina eksperimentalno proveravao na sebi. Onda sam uvideo da mi je unutrašnji svet postao tesan, bila mi je potrebna daleko veća raznovrsnost. Imao sam potrebu da se obogaćujem novim istraživanjima, znanjem i stvaranjem, kao i plodovima saznanja i stvaranja drugih ljudi. Bog nas nije stvorio da bismo samo s Njim razgovarali već i sa drugim osobama, jer svaki čovek je sazdan po božjem liku i u sebi krije nepresušna bogatstva. Pričao sam sa mnogim duhovnicima na Svetoj Gori o ovom problemu, ali se ispostavilo da niko od njih nije bio u stanju da mi pomogne. Pitanje je da li neko i može biti duhovnik ako zastupa pogrešno razumevanje ljudske ličnosti. Niko od njih nije smatrao da je potrebno preispitati suštinu monaštva. Shvatio sam da sam u tom poslu usamljen i da ću morati sam da potražim odgovor na svoje nedoumice. I to je bio začetak moje buduće doktorske teze.

Kako su svetogorski monasi videli vaše traganje?

- Nije lako zastupati mišljenje koje nije u skladu sa onim što ispoveda Sveta Gora. Sveta Gora ima neprikosnoveni autoritet kod pravoslavnih i retki su oni koji se usude da taj autoritet, u pogledu određenih stavova, dovedu u pitanje. Ali askeza sama po sebi ne mora da vodi prosvetljenju. Potrebno ju je ujediniti sa iskustvenim i teorijskim znanjem. Atos na to ponekad zaboravlja i zato tamo već dugo vremena ne postoji ozbiljno bavljenje teologijom. Izvesno vreme sam se nosio mišlju da bi trebalo osnovati novu vrstu zajednice koja bi oslikavala celokupnost ljudskih sposobnosti, interdisciplinarni, visokotehnološki centar u kom bi bavljenje naukom i naučnim eksperimentima, filozofijom i umetnošću bilo izjednačeno sa molitvom i suštinom monaškog života.

Da li vam je bilo teško da se vratite u realnost, u život van manastira?

- Da, bio je to veliki šok za mene. Bio sam potpuno zaboravio kako izgleda život "u svetu". Kada sam sa Svete Gore stigao u Oksford, nisam, primera radi, imao nijedan deo civilne odeće. Trebalo je izboriti se sa univerzitetskom birokratijom, otvoriti bankovni račun, pripremiti veoma složenu onlajn prijavu za doktorske studije... Počinjao sam gotovo iz početka potpuno novi život, neočekivano, budući da sam dolazeći na Svetu Goru bio čvrsto odlučio da tu ostavim svoje kosti. Sve mi je to bio veliki stres.

Šta je najdragocenije iskustvo koje ste poneli sa Svete Gore?

- Doživeo sam nebrojene momente velike božanske blagodati. Najupečatljivije mi je to što sam na Svetoj Gori bio odsečen od sveta. Ako želite, tamo ne morate da imate bilo kakav dodir sa svetom, ne morate da telefonirate, pišete i primate pisma... Ja sam jednom godišnje telefonirao i jednom godišnje pisao pisma.

Koliko je iskustvo koje ste kao novinar imali devedesetih i taj uvid u krimi-scenu tadašnje Srbije uticao na to da donesete odluku da odete u manastir?

- Ne mislim da je pisanje o kriminalu imalo veze s mojom odlukom. Verovatno bih vrlo brzo napustio novinarstvo čak i da nije bilo odlaska u manastir. Nije me to više do kraja ispunjavalo. Svako od nas ima u sebi osobu jedan i osobu dva. Prva je ona koja se uklapa u društvo i društvene zahteve, druga čini naše istinsko biće. Ako na mudar način ne ostvarimo naš dubinski identitet, na kraju ćemo shvatiti da smo živeli tuđi život. Ako ne živimo svoj život, ko će ga živeti umesto nas? To je suština. Da shvatimo našu neponovljivost i da je dosledno živimo... Saznanje da nismo bili autentični u času smrti moglo bi predstavljati ozbiljan problem.

Šta je za vas predstavljalo bavljenje novinarstvom devedesetih? I kako ste postali novinar?

- Mom prekidu postdiplomskih studija na svetskoj književnosti i odlasku u London prethodio je neobičan susret nekoliko godina ranije. Sam u svojoj sobi spremao sam ispite na drugoj godini. Nisam imao nikakav zdravstveni problem, niko od ljudi meni bliskih nije bio bolestan ili životno ugrožen. U jednom nemerljivom trenutku vremena, umom i telom našao sam se oči u oči sa smrću. Sve što postoji u meni prožele su misao i osećanje da će jednoga dana doći čas da se ode u smrt. No, u tom saznanju najviše me je porazio lik smrti. Jer, smrt možemo da zamislimo i kao nastavak postojanja u drugačijoj dimenziji. Ali moja smrt je značila gašenje svakog zraka svetlosti i svesti, večiti i potpuni nestanak moga ja. Našao sam se u krajnje protivrečnom položaju. Naime, ako je smrt zaista odlazak u potpuno ništavilo, moje ja će u trenutku smrti nestati. To znači da neće biti ništa u meni što bi moglo da bude svedok te činjenice. Trebalo je, dakle, u odsudnom času samo stisnuti zube i zažmuriti. I posle toga više nas nema. No, u meni se sve sa nepodnošljivim bolom bunilo upravo protiv te činjenice potpunog i bezrezervnog nestanka. Suočavanje sa ništavilom je u meni izazvalo veliki zemljotres.

Na koji način?

- I dalje sam bio ista osoba, ali sam sada na život gledao iz potpuno drugačijeg ugla. Narednih trinaest godina, sve do odlaska u manastir, moj život je bio bolna i grozničava potraga za odgovorom na jedno pitanje: kako mogu da licem u lice stanem pred smrt, a da budem spokojan? Razumeo sam da spokoja ne može biti tamo gde se smrt izjednačava sa nepostojanjem. Ako smrt donosi ništavilo, ne može se govoriti o spokoju, već jedino o očajničkoj trci da se od života svakoga dana i svakoga časa otme sve što se uopšte može oteti. Ako doživim sve za čime žudim, u čemu mi mogu pomoći slava i bogatstvo, možda će to, makar i neznatno, otupeti oštricu bola. Odlazim, dakle, u London, sa očajničkom idejom o dostizanju zasićenja životom, i sa njom se vraćam u Beograd i postajem novinar. Recimo da sam u nekoj meri ostvario svoje žudnje, ali ispostavilo se je to samo privremeno zavaralo bol. Kako se posle nekoliko godina moja agonija pretvorila u spokoj, ostavićemo za neki drugi razgovor.

I kako dolazi "Vidimo se u čitulji"?

- Vojislav Tufegdžić i ja smo odlučili da pišemo knjigu o kriminalu u Beogradu devedesetih. Onda sam ja otišao kod Verana Matića da ga pitam da li bi hteo da nam bude izdavač, što je on odmah prihvatio. Imao je, međutim, jedan uslov - da istovremeno napravimo i film. Oduvek sam želeo da se, pored književnosti, bavim i filmom, tako da sam tu ideju prihvatio sa velikom radošću. Dobili smo snimatelja i odmah se dali na posao.

Kako je bilo razgovarati sa svim tim ljudima iz sveta kriminala? Neki su baš bili okoreli kriminalci...

- Bilo bi nemoguće razgovarati sa njima da nisam prethodno već tri i po godine pisao o toj temi i da ih nisam dobro upoznao. To je bio preduslov da se o snimanju uopšte razgovara. Povrh toga, to je vreme rata, sankcija, nezamislive inflacije, bednih plata, vreme privatnih banaka koje su opljačkale ionako osiromašeni narod. Prirodno je da čovek ustane protiv takvog ponižavajućeg stanja, samo je pitanje koji će oblik dobiti njegova pobuna. Oni koji bez pobune prihvataju da im se uskrati najosnovnije dostojanstvo u rečniku mlađe generacije kriminalaca označeni su kao "obični smrtnici". A šta je suprotno "običnom smrtniku"? Postati besmrtnik. Status besmrtnika se najpre može osvojiti slavom. I zato ovi "besmrtnici" često govore o bavljenju kriminalom kao o estradi. Kada bih nekog od njih pitao o izvesnom kolegi koji je uspešan u svetu kriminala, ali nije eksponiran u medijima, rekli bi mi da je on ozbiljan igrač, ali da, nažalost, nije na estradi. S druge strane, bilo je i onih koji su - poput Gorana Vukovića - imali neke svoje interese da prihvate da govore.

Mislite da je Vuković možda hteo da se opere od ubistva Ljube Zemunca?

- Ne, mislim da to nije bio njegov motiv. Vuković je već tada bio na meti nekih krugova iz senke, pokušali su pet puta da ga likvidiraju. Bilo je, doduše, i onih koji su tvrdili da je on neke od napada izmislio. Mislim da je, razgovarajući sa mnom - razgovor sa njim sam snimio dve godine pre "Vidimo se u čitulji", kao emisiju za TV Politika - verovatno hteo da izvrši pritisak na policiju i tužilaštvo.

Kako su izgledala snimanja?

- Lokacija snimanja se dogovarala uvek u poslednjem trenutku. Bilo je nemoguće predvideti kakve uslove ćemo zateći na snimanju, kako će naši sagovornici reagovati na provokativnija pitanja, kako će se ponašati kada se prvi put u životu nađu pred kamerama. Ispostavilo se da su mnogi od njih umeli da sakriju tremu ili su zaista bili potpuno opušteni.

Najneobičnije mesto snimanja...

- Bojana Petrovića smo snimali u džakuziju, pa su ga neki njegovi drugari ismevali zbog toga. Onda je Voju i mene pozvao da dođemo u njegovu kuću na Zvezdari i ispostavilo se da želi da se ti snimci izbrišu. Uspeli smo da ga ubedimo da je motiv zadirkivanja čista ljubomora, da su snimci iz džakuzija jedni od najatraktivnijih u filmu, i on je vrlo brzo promenio svoje mišljenje. Bilo mi je, takođe, zanimljivo iskustvo kada sam sa snimateljem otišao u Budimpeštu da bih snimio Baneta Grebenarevića. Nismo se od njega i njegovih prijatelja odvajali tri dana, bili su to trenuci kada sam do kraja zavirio iza zavese u svet ne samo kriminala već i obaveštajnog rada. Naime, Baneta je u Budimpešti ugostio i čuvao jedan stariji kriminalac, koji je neprekidno bio u vezi sa Četrnaestim odeljenjem Vojne kontraobaveštajne službe.

Ko vam je bio najupečatljiviji?

- Svi su na svoj način bili upečatljivi. Recimo, Boris Petkov je bio jako duhovit i inteligentan, veliki cinik, sarkastično je posmatrao stvari i dekonstruisao mitove podzemlja. Kristijan Golubović je verovatno mogao da ostvari zapaženu karijeru u Holivudu uz pomoć ozbiljnog menadžera. Bojan Petrović je šarmirao svojim optimizmom i osmehom, koji ga nisu napuštali ni u najtežim trenucima života. Mihajlo Divac je zračio neverovatnom energijom i hrabrošću...

Da li vas je neko odbio?

- Pokušavali smo bez uspeha da dođemo do Joce Amsterdama, Kosmajca i mnogih drugih... Videli smo se nekoliko puta sa Momirom Šoškićem, sa braćom Šaranović, ali njima nije bilo do estrade. Tadija, najveći diler onog vremena, čovek preko koga je kokain postao u Beogradu najpopularniji narkotik, podelio je s nama neverovatne priče, ali nije hteo da stane pred kamere. I pored toga, svaki put odmah posle našeg susreta Tadija bi bio uhapšen. Nisu pristali na razgovor ni Ćenta, ni Arkan...

O patrijarhu SPC

Porifirije je odličan izbor

SPC je pre godinu dana dobila novog patrijarha Porifirija, kog ste svojevremeno i upoznali... Kakav je vaš utisak o njemu?

- Porfirija sam upoznao devedesetih godina. Mislim da je odličan izbor i da će sigurno uvesti novine u život crkve. Značajno je što imamo patrijarha koji zna da govori savremenim jezikom i da se razume sa svim strukturama društva. Međutim, bojim se da ne samo naš patrijarh već ni bilo koji drugi hrišćanski poglavar nije svestan neophodnosti doktrinarnih reformi, tj. najveće boljke hrišćanstva - nerešenog antropološkog pitanja.

Boban Karović

SVAKOG PONEDELJKA ČEKA VAS POKLON U KURIRU! ZATO NE PROPUSTITE DAMAS UZ DNEVNO IZDANJE NOVINA POKLON – ČEŠALJ

Svakog ponedeljka Kurir za vas sprema poklone! Danas vas uz dnevno izdanje novina čeka poklon – češalj.

Češalj za raščešljavanje izrađen je od čvrstog materijala, pa je samim tim otporan na preparate za negu, preparate za stilizovanje i hemijske proizvode. Uz to, može da se koristi pri temperaturama do 230 Celzijusa, što ga čini pogodnim i za feniranje.

Dolazi kao poklon u nekoliko različitih boja, a na vama je da izaberete onu koja vam se najviše dopada.

Čitajte KURIR!