Bosanskohercegovački film „Quo vadis, Aida?“ nije dobio Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja.
Nemam ni kvalifikacija ni znanja da bih mogla uopšte i da počnem da pišem o umetničkoj vrednosti filma, režiji, glumi, kvalitetu kostima, muzike, montaže i svega onoga čime se bavi filmska kritika.
Ne znam da li je trebalo da dobije Oskara i ne znam da li je taj film zaslužio ovu prestižnu nagradu.
Znam, međutim, da je ono što je u javnom diskursu snašlo svakoga ko se makar usudi da poželi sreću našim susedima ili glumcima iz Srbije koji su u filmu glumili ne sme da se dešava.
O onome što je snašlo divne Borisa Isakovića i Jasnu Ðuričić, o pretnjama, uvredama i mržnji kojima su bili izloženi da i ne govorim.
Svako ko se usudio da kaže bilo šta osim da je film još jedno u nizu glasila antisrpske propagande vrlo brzo se našao na stubu srama kao izdajnik, loš Srbin koji svoj narod naziva genocidnim, strani plaćenik i mrzitelj Srba.
Situacija je dodatno otežavana, a uvrede postajale još gore ukoliko bi ta osoba propustila da kaže da je „Dara iz Jasenovca“ neuporedivo bolji film, koji, za razliku od „Aide“, govori o istorijskoj istini, stradanju srpskog naroda, zaslužuje sve moguće nagrade koje nije dobio zbog zavere protiv Srba i naše zemlje.
Zbog čega ne možemo o filmovima da govorimo kao o filmovima?
Zbog čega se prema njima ophodimo kao da su vojne akcije, a ne filmovi? Zbog čega ne smemo da kažemo da nam se jedan film svideo, a drugi nije a da ne budemo izloženi napadima nacionalista i šovinista sa svih strana? Zbog čega, uostalom, ne mogu da nam se dopadnu oba filma?
I po ko zna koji put pokazalo se da među nama, našim državama i našim narodima postoje stvari koje nikada nisu rešene, o kojima ne sme da se govori i s kojima nismo spremni da se suočimo.
Da postoje oni koji ne žele da dozvole čak ni umetničko izražavanje o pojedinim temama a da to ne izazove mržnju, napade, pozive na linč i uvrede najgore vrste.
Kao da je nemoguće poštovati i žrtve Jasenovca i žrtve Srebrenice, kao da je nezamislivo osuditi i one koji su činili zločin u Jasenovcu i one koji su ga počinili u Srebrenici, kao da je neverovatno govoriti o ovim zločinima, o njihovim strahotama, žrtvama i počiniocima.
Kao da moramo da biramo. Oni nas na to teraju svojom mržnjom i agresijom, a mi na to ne smemo pristajati jer znamo da to nije dopustivo i nije ljudski.
Sve dok budemo morali da biramo da li više žalimo „naše“ ili „njihove“ žrtve, dok budemo morali da ćutimo o strahotama koje su počinili nekakvi „naši“, dok ne budemo smeli da pričamo jer ćemo „svi mi“ biti krivi, sve dok ne budemo shvatili da u zločinu i monstruoznosti nema „naših“, nećemo ništa uraditi, nećemo napredovati i nećemo nikuda stići.
Na nama je da li želimo to da promenimo.
