Potvrđivanje presude za genocid Ratku Mladiću i (ponovno) izricanje kazne doživotnog zatvora ovom osuđenom ratnom zločincu predstavlja važan događaj, važniji nego što se na prvi pogled čini. Iako se često može čuti da ne treba da se vraćamo u prošlost i da treba da je ostavimo iza sebe, istina je zapravo mnogo drugačija - to nije naša prošlost, već i naša sadašnjost, a ukoliko ne učinimo sve da se s njom suočimo, vrlo lako može postati i naša budućnost.
Sama činjenica da se svako ko se usudi da kaže da je u Srebrenici počinjen genocid, da oni koji su to učinili treba da odgovaraju i da to što je neko iz našeg naroda izvršio genocid ne znači da je ceo narod „genocidan“ suočava s linčom, salvom uvreda, fašističkim progonima i različitim vrlo ozbiljnim pretnjama, i da se to dešava čak i onome ko se samo usudi da kaže da postoje ratni zločini koje su počinili Srbi i da oni koji su ih počinili treba da odgovaraju, govori o tome da zločini nisu ostali iza nas, da nismo spremni da ih priznamo i da smo daleko od toga da osudimo one koji su ih počinili. A to moramo da učinimo zbog žrtava, zbog njihovih porodica, zbog pravde, zbog istine, zbog pomirenja, zbog budućnosti, ali i zbog nas samih.
Osim neverovatne nepravde i nesreće koju su ti ljudi počinili pripadnicima drugih naroda, oni su štetu naneli i našem narodu - osramotili našu vojsku, uniformu i narod, osudili nas na to da budemo pripadnici naroda čiji su pripadnici počinili najstrašnije i najmasovnije zločine na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Na nama je da odlučimo da li ćemo da živimo u društvu koje te ljude slavi i naziva herojima ili u onome koje ih osuđuje, naziva pravim imenom i traži da odgovaraju za ono što su, navodno u naše ime, počinili. Ja biram ovo drugo.
Širom regiona ova presuda izaziva veliku pažnju. Gotovo da nema zemlje u kojoj nije bilo zločina, smrti, mržnje, civilnih žrtava. Njihove porodice čekaju pravdu, od ove presude očekuju makar njen deo, plaše se da će, kao i mnogo puta do sada, njihovi najmiliji ostati bez zadovoljenja, a zločinci proći nekažnjeno. U Srbiji, iako niko, naizgled, ne pridaje značaja ovom suđenju, realnost je potpuno drugačija.
Danima se već priprema teren gostovanjem različitih negatora ratnih zločina, protivnika međunarodnog suda, dežurnih i profesionalnih patriota koji odbijaju da vide fakte i činjenice i koji, upravo time, krivicu svaljuju na sve pripadnike našeg naroda, a ne samo na one čija krivica zapravo samo i može biti - one koji su počinili ove zločine. Biće interesantno danas videti reakcije kako vlasti, tako i opozicije u Srbiji.
Ovo će zapravo biti vododelnica, baš kao što je uvek i bila. S jedne strane su oni koji su podržavali, a i danas to čine, sve ono što je činjeno, oni koji znaju da su činjeni zločini, ali to opravdavaju time što su „svi to radili“, oni koji priznaju zločine, ali umanjuju broj žrtava, kao da i jedna jedina nije previše i oni koji viču „svaki Srbin je Ratko“. S druge, oni koji smatraju da sve žrtve moraju dobiti pravdu, oni koji znaju da je jedini način da nastavimo napred da se suočimo s tim što je počinjeno i jasno kažemo „ne u moje ime“, oni koji ne žele da svi budemo krivi za nešto što su počinili pojedini sa imenom i prezimenom i oni koji jasno kažu „nije svaki Srbin ratni zločinac“. Razlika koja je i tada, a i sada, znači sve na svetu.
NE PROPUSTITE
