Više su opozicionih lidera u Srbiji za godinu dana izmislili Dragan Šolak i urednici njegovih „nezavisnih“ medija za poslednjih dvanaest meseci nego Jovica Stanišić i Džordž Soroš od 1989. do Petog oktobra! I to ne bilo kakvih lidera nego kapitalaca - instant predsednika.
Đorđe Žujović, Biljana Stojković, Dušan Teodorović, Marinika Tepić, Miodrag Majić, Vladimir Vuletić, Pavle Grbović, kako-se-ono-zvaše Ćuta, pa ona deca iz „Pet miliona“... svi su oni bili spremni da nas povedu u bolji život. Ali, eto, nije im se dalo...
Šolaku duže traje pakovanje papirnih maramica nego ove „vođe opozicije“, čija je politička karijera počinjala na stranicama Danasa, a sada lagano umire u intervjuima - prigodno dosadnim kao opelo - u Novoj. Poslednji biser u ovoj nisci je izvesni Petar Đurić iz Majdanpeka, koji je najavio početak rada političkog pokreta „Za tebe, ćale“. Sudeći po tekstu u Danasu, on se preselio u Beograd, i sada je - to mu stoji u programu - rešen da odbrani Mitićevu rupu!
Za neupućene, Mitićeva rupa je parcela na Slaviji koju je pre Drugog svetskog rata kupio i spremio za gradnju velike robne kuće (srušio kafanu koja je na njoj postojala) industrijalac Vlada Mitić. Posle rata oko rupe je postavljena ograda da zmije i akrepi, koji su je nastanili kad je zarasla u korov i drač, ne izlaze iz nje i plaše miran svet, a osamdesetih godina Bogdan Tirnanić posvetio joj je niz svojih kolumni. Duhovito je izvrgavao ruglu nastojanja urbanista da od Mitićeve rupe naprave lep park, pa je tako sunčani sat u obliku iskošenog obeliska (ideja Bogdana Bogdanovića) nazvao „krivim Mikicom“, odnosno onim delom muškog tela u koji se razume Marica.
Danas tamo nema sunčanog sata (smetao je pogledu mušterija ćevabdžinice), ali ima punjač za mobilne telefone na solarni pogon! U suštini, nema ničeg - samo trava koju kučići razgaze čim padne prva kiša. Mitićeva rupa i dalje je rupa.
Što pokretu Ne davimo Beograd (dodajmo naknadno ime njenog vođe Dobrice Veselinovića spisku neostvarenih veličina s početka ovog teksta) ne smeta da Rupu proglasi za prirodno dobro koje treba sačuvati. Parcela u poslovnom delu grada još pre 80 godina viđena za poslovnu zgradu, po njima, treba da ostane park! Jer žbunje koje „Zelenilo“ svake godine iznova sadi, pošto se suši od zapišavanja pasa, predstavlja „pluća grada“?! Čujemo glas iz mase: „A gde će nam se igrati deca?“ Koja deca? Ni u jednom trenutku u Mitićevoj rupi nema više od petoro mališana! Dovedite ih na svoju terasu! Ili odvedite u park (pravi!) kod Manježa (sto metara od Rupe), ili na Taš (petsto metara)... Elementarno! Zanimljivo je da nikome ne smeta asfaltirani parking s druge strane Beogradske ulice, tamo gde je do osamdesetih bio bioskop „Slavija“. Valjda zato da bi posetioci „parka“ imali gde da ostave automobile kad dođu da se šetaju po Rupi.
Da se razumemo, očuvanje sredine zaista treba da bude jedan od prioriteta svake ozbiljne politike, i Kurir je podržavao i podržava sve ekološke akcije. Baš zato smo protiv ovakvih aktivista koji obesmišljavaju prave napore i borbu za životnu sredinu pretvaraju u cirkus. Uostalom, i zagađenje političke scene je zagađenje.
A ovaj Đurić mogao bi da pogleda šta po Majdanpeku ima da se uradi.
Ne odmah da se hvata za beogradskog krivog Mikicu.
NE PROPUSTITE
