ALEKSANDRA JERKOV: Vojvođani i njihovo pitanje
Foto: Privatna Arhiva

Srbija i 21. vek

ALEKSANDRA JERKOV: Vojvođani i njihovo pitanje

Lični stav

Ovih dana mediji su puni odbrane srpstva od još jednog zamišljenog napada iz Vojvodine i obijanja još jednog tobožnjeg napada koji dolazi od strane tih strašnih državnih neprijatelja, Vojvođana, koji ovoga puta državu, nacionalne interese i čitavo srpstvo napadaju tražeći da na predstojećem popisu stanovništva istaknu svoju regionalnu pripadnost i na taj način izraze svoj regionalni identitet.

Srbiju od njenih građana i građanki koji žive u Vojvodini brane sve patriote, radikali, naprednjaci, profesionalni branitelji srpstva, šovinisti i nacionalisti, crkvenjaci, istoričari, samoproglašeni rodoljubi svih vrsta i, generalno, dežurni dušebrižnici koji nikako da shvate da su upravo to nepoštovanje drugog i drugačijeg, upravo te negacije različitosti i gušenje mogućnosti da neko izrazi svoj posebni identitet i politički artikuliše svoje interese u okviru zajedničke države, Srbiju koštali svih teritorija koje je „izgubila“ a njene građane mnogo izgubljenih godina i decenija.

U čemu je, zapravo, problem da se neko na popisu izjasni kao Vojvođanin ili Vojvođanka? Zbog čega je bio problem da Vojvodina otvori kancelariju u Briselu za komunikaciju sa investitorima, zbog čega se o svakom zarezu u Statutu Vojvodine vodio mali rat, zbog čega je svaka nadležnost politički problem? Grad Beograd je pre nekoliko nedelja sebi izabrao svečanu pesmu, himnu, uzmimo trenutak da zamislimo šta bi se desilo da tako nešto učini i Vojvodina. Koliko bi to komentara, osuda, priča o separatizmu i šovinizmu probudilo?

Problem je u tome što su i Vojvodina i sve vojvođansko oduvek smetali nacionalistima. Kada je u maju 1848. stvorena Vojvodina, ona je smetala mađarskim nacionalistima koji su u njoj videli pretnju za uspostavljanje unitarne države. Baš kao što je i u 20. veku predstavljala pretnju srpskim nacionalistima koji su pokušavali da je unište, ukinu joj autonomiju i svedu na administrativnu prepreku njenim građanima. I na kraju, baš kao što i danas predstavlja pretnju nacionalistima koji privremeno njome upravljaju i, baš kao i njihovi politički idoli, pokušavaju da je zatru, unište njenu suštinu i posebnost, promene joj i falsifikuju joj prošlost i probude nacionalizam u njoj.

Zato u njoj ne sme biti ničega vojvođanskog, pa čak ni identiteta. Sve mora biti srpsko. Kao što je jedan mladi političar iz Republike Srpske nedavno rekao, i kao što gotovo sva politička elita u „srpskom svetu“ misli, ništa tu osim Srba i ne može postojati.

A Vojvodina i Vojvođani nikada nisu bili neprijatelji Srbije. To Vojvodina nije bila ni kada je čuvala srpsku pismenost, crkvu, kulturu, škole i tradiciju kada za njih u Srbiji pod turskom vlašću nije bilo mesta, to nije bila ni kada su njeni prvaci postali deo evropske borbe za vrednosti građanskih revolucija 19. veka, to nije bila ni kada su se njeni intelektualci družili sa najučenijim ljudima Evrope toga vremena i reformisali i menjali Srbiju nabolje, to nije bila ni kada je dva puta donela odluku da uđe u sastav Srbije, ni kada je, uz Sloveniju, bila najrazvijeniji deo SFRJ, a to nije bila ni kada je u decembru 1990. na predsedničkim izborima Ivan Đurić ubedljivo pobedio Slobodana Miloševića. Vasa Stajić je rekao da će Vojvodine biti onoliko koliko bude borbe za nju.

Danas je jasno da će isto toliko biti i Srbije, makar one moderne, građanske i demokratske, koja ume da prepozna i odbaci lažne branitelje Srbije koji joj se svakodnevno nude i pokušavaju da je unazade.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track