Neću danas pisati o onome što mediji danima proizvode kao vest - najnovijoj proizvedenoj krizi na Kosovu, novim ratnim igrama, zveckanjima oružjem, poigravanjem ljudskim strahovima, izazivanjem kriza, ratnim huškanjima, koskama koje treba da glođemo i oko njih se otimamo u nedostatku stvarne perspektive, rešenja za probleme koji nas stvarno muče i boljeg života koji na naše prostore nikako da dođe.
Umesto toga, pisaću o jednoj naizgled maloj i nevažnoj stvari. Pisaću o devojčici koju je pre osam godina, kada je imala 12 godina, u dvorištu crkve silovao seoski pop, koja je tada smogla snage da ispriča šta joj se desilo, izdrži peticiju koju su meštani potpisivali kao podršku svešteniku koji ju je silovao, bila dovoljno hrabra da izdrži sve uvrede, podsmehe i osude s kojima je u svom selu bila suočena zbog toga što se ona, dete bez roditelja, drznula da policiji prijavi jednog od najmoćnijih muškaraca u selu i koja je - po sopstvenom priznanju, koje je došlo osam godina kasnije - zbog toga trpela posledice ceo život, počela da mrzi muškarce, osetila se nesposobnom da ostvari ljubavni odnos s bilo kojim muškarcem u svom životu i mrzela sebe i samopovređivala se nakon svakog intimnog odnosa. Te 2014. godine novine su bile pune vesti o ovom strašnom zločinu, ceo region je bio skandalizovan, a identitet devojčice zaštićen.
Tako je bilo sve do pre nekoliko večeri, kada je njen identitet u programu uživo otkrio „novinar“ rijalitija „Zadruga“ kada ju je u emisiji koju, po podacima Pink televizije, gleda više miliona gledalaca u celom regionu podigao, prozvao imenom i prezimenom i otkrio celu njenu traumu, uz obrazloženje da je „svakako bilo neminovno da se kad-tad sazna“ jer je on iz iste opštine kao i ona. Iako je bilo više nego očigledno da je ovoj, sada već mladoj ženi vrlo neprijatno da govori o ovome i svakome vidljivo da ne želi o ovome da priča, voditelj nije prestajao sa suludim pitanjima o najsitnijim detaljima, kopanjem po najbolnijim ranama i glumljenjem nekakvog psihologa koji, tobož, ovo bezočno ispitivanje sprovodi da bi drugim ženama bilo lakše da prijave slično iskustvo.
Nije pomoglo ni to što je ona rekla da ne voli i ne želi da razgovara o tome, da ne želi da je ljudi sažaljevaju i da ima sudske postupke koji su još u toku. Nakon što je iscrpljena i uplakana sela na svoje mesto, voditelj je nastavljao redom da proziva njene kolege iz rijalitija da komentarišu ovo njeno iskustvo, a tortura se nastavila i u emisijama koje su usledile naredne dve večeri, kada su je različiti voditelji istog rijalitija do detalja ispitivali kako je izgledao prvi put, a kako naredna dva, kada ju je sveštenik napao, kako je bežala, zvala u pomoć, zašto nije ranije prijavila, šta misli da je opredelilo silovatelja da baš nju napadne, da li je to možda činjenica da su je roditelji ostavili kao dete, kako se osećala nakon toga, kako je izgledao sudski proces koji je usledio i kako su joj se deca u školi smejala i nazivala „popadijom“.
Tom prilikom smo, zahvaljujući insistiranju nemilosrdnih i neprofesionalnih voditelja, saznali i sve detalje o njenom kasnijem porodičnom životu, bolnom odnosu s roditeljima, zlostavljanju koje je trpela od bivšeg supruga, partnerima, seksualnim izborima, svemu onome što je želela da zadrži za sebe ili bar podeli s ljudima kojima veruje i koje je sama izabrala.
I sve to u udarnom terminu, pred milionskom publikom, sve zarad gledanosti, rejtinga i donošenja ekskluzive. A to je ipak najvažnije, zar ne?
NE PROPUSTITE
