Ova nedelja počela je vestima da je vojska podigla borbenu gotovost, rasporedila snage duž adiministrativne linije i sprema se da brani svoj narod, o čemu nas je obavestio ministar odbrane Nebojša Stefanović. Bilo je mnogo reči o uslovljavanjima za nastavak dijaloga, mogućem povratku vojske i policije na Kosovo, dovođenju u pitanje Briselskog sporazuma, tablicama, taksama, carinama, prelazima, opštinama, novim pobedama, ucenama, zahtevima i ultimatumima.
O svemu je bilo reči, samo, kao i obično, niko nije brinuo o običnom narodu, onome što oni proživljavaju i onome čega se plaše, od čega strahuju i šta ih ugrožava. Da bismo govorili o nastavku pregovora o Kosovu, moramo prvo da se podsetimo šta je uopšte cilj dijaloga. U svim dokumentima koji predstavljaju okvir za njega piše da su predmet dijaloga kosovski Srbi, njihova bezbednost i njihova prava.
Da li oni koji pozivaju na rat i prete povratkom vojske i policije ili sada dovode u pitanje Briselski sporazum, za koji su i sami glasali, kada sve to čine, u obzir uzimaju kako to utiče na Srbe na Kosovu? Na njihovu bezbednost, njihova prava, njihov način života? Da li razmišljaju o tim ljudima, posebno onima koji žive u južnom delu Kosova, daleko od severa, tog poprišta večitih političkih igara, nadmudrivanja, nadjačavanja i odmeravanja snaga?
Bez sumnje, ova situacija će se rešiti, kao i sve do sada. Pod ultimativnim pritiskom međunarodne zajednice, tako da obe strane, po običaju, proglase pobedu i krive one druge za to što se desilo. Kao spasitelji će se pojaviti upravo oni isti lideri koji su krizu i izazvali, opet će sesti za sto bez ikakve namere da bilo šta što ljude na Kosovu zaista muči razreše, a jedina nepoznanica je koliko će ova, najnovija u nizu, kriza trajati.
Jer upravo toliko vremena će Srbi sa Kosova izgubiti, vremena koje je bilo potrebno da bude posvećeno rešavanju njihovih problema i njihovih prioriteta. Ne mislim ovde na političke predstavnike Srba sa Kosova. Oni već dugo vremena ne shvataju da prave najveću grešku u tome što predstavljaju Beograd, a ne Srbe sa Kosova. Nije njihov zadatak da predstavljaju interese Vlade Srbije, njihov zadatak je da predstavljaju interese Srba sa Kosova, čak i onda kada to podrazumeva potpuno suprotstavljene stvari.
Bez sumnje, naši će zvaničnici ponovo proglasiti pobedu. Od onog čuvenog Tominog „5:0 za nas“ kada je izašao sa nekih pregovora, prošlo je dosta vremena, a kao da se ništa nije promenilo. I dalje se ti ljudi vrte u začaranom krugu političkih igrarija, marketinga, namernog izazivanja kriza i zveckanja oružjem.
Bez sumnje, opozicija u Srbiji će opet pogrešno proceniti da je baš Kosovo tema na kojoj će Vučić izgubiti izbore, da je baš to tema kojom ga treba napadati, glumeći većeg nacionalistu od Šešelja i da je baš to pozicija koja će im omogućiti da dobiju nekakve tobožnje razočarane birače naprednjaka, koji će, razočarani zbog Vučićevog izdajništva, pohitati u birački tabor opozicije. Bez sumnje će i Vučić proceniti da je baš ovo dobar način za podizanje patriotske svesti, ojačavanja u onom starom nacionalističkom biračkom telu i pokazivanje zuba Zapadu. Bez sumnje će to isto proceniti i Kurti, ali i njegova opozicija na Kosovu.
Bez sumnje, od čuvenog „5:0 za nas“ Srbima na Kosovu ostaje samo ta nula. Rezultat se već odavno promenio, naravno u „našu“ korist, ali ko to još i broji. Važno je pobediti.
NE PROPUSTITE
