Najnovije vesti

ALEKSANDRA JERKOV: Linglong i radni logor - Da li nas je zaista briga?
Foto: Privatna Arhiva

SRBIJA I 21. VEK

ALEKSANDRA JERKOV: Linglong i radni logor - Da li nas je zaista briga?

Lični stav

Za fabriku „Linglong“ u blizini Zrenjanina proteklih nekoliko dana su čuli svi. I oni koji ne prate vesti, i oni koje politika ne interesuje, i oni koji gledaju samo zabavne programe - svi su čuli za radnike iz Vijetnama koji žive u fabričkom krugu u više nego lošim uslovima, za oduzete pasoše, za optužbe za trgovinu ljudima, sukobe koji su nastali s fabričkim obezbeđenjem i za bekstvo pojedinih radnika iz fabrike.

Kao i obično, bili smo šokirani. Svuda su se mogle čuti sablažnjene ocene o tome kako „na manje od 100 km od centra Beograda“ ljudi žive i rade u takvim uslovima, šokirani građani su diskutovali o ovome, baš kao o bilo kojoj drugoj pomalo neprijatnoj temi, ne propuštajući, naravno, da govore i o rasnoj dimenziji svega, zabrinuto vrteći glavom i brzo prelazeći na druge, mnogo vedrije teme. Ali, oni koji su se više udubili u problem, oni koji prate šta se u Srbiji dešava, ne samo kada je u pitanju ova konkretna fabrika, znaju da se nama „Linglong“ nije desio slučajno.

Neko će se setiti dramatičnih upozorenja aktivista za zaštitu životne sredine kada je „Linglong“ dolazio u Srbiju, bezbrojnih pitanja o ovom projektu upućenih nadležnima koja su, suprotno zakonu, ostala bez odgovora, obezbeđenja ove fabrike, koje je fizički i vrlo nasilno sprečilo holandsku TV ekipu da snimi prilog ispred fabrike, vela tajne kojim je obuhvaćen svaki segment dolaska ove fabrike u Srbiju, nepoznatih ekonomskih aspekata ove „investicije“, baš kao što je slučaj sa svim investitorima koji iz budžeta opština, Pokrajine i Republike dobijaju basnoslovno mnogo novca građana, a u kojima radnici (domaći ili strani) rade u nehumanim uslovima, za plate manje od minimalca i bez ikakve zaštite, ne samo one na radu nego i pravne, zakonske i institucionalne. Da, „Linglong“ je drastičan primer.

Ne dešava se često da se sazna da su radnicima u nekoj fabrici oduzeti pasoši, da 500 ljudi koristi dva toaleta, da nema tekuće tople vode, da spavaju u barakama na krevetima na kojima nema dušeka, da nemaju nikakve mogućnosti da se leče, da ne budu plaćeni za ceo mesec zbog jednog dana izostanka s posla, da ljude tretiraju gore nego bilo koje životinje i da se sve to dešava tu među nama. Ali, da li se zapitamo u kakvim uslovima rade još stotine hiljada radnika širom Srbije? Seća li se iko velikog investitora u Novom Sadu koji je raspisao konkurs za posao koji je sadržao jedan jedini uslov - da su radnici sposobni da deset sati stoje za trakom?

Sećamo li se svedočenja radnika ugledne fabrike nadomak Beograda o tome kako moraju da nose pelene jer im se svaki odlazak u toalet debelo naplaćuje, a te im se pare odbijaju od plate? Ili drame radnika s juga Srbije na početku epidemije, kada su se usudili da se pobune jer ih poslodavac tera da bez ikakve zaštitne opreme rade u prepunim halama, razbolevaju se i umiru jer odbija da smanji obim proizvodnje?

Čude li nas zaista onda dešavanja u „Linglongu“? Ponašanje investitora koji dolaze u Srbiju samo je deo problema. Oni za to dobijaju ogromna budžetska sredstva, Srbija im po radnom mestu plaća i po nekoliko desetina hiljada evra, a njihovi troškovi su minimalni. Njihova pozicija i njihov interes su razumljivi. Drugi deo problema pak mnogo više zabrinjava. Njegovo rešenje dobićemo kada damo odgovor na pitanje koje se čini najteže od svih - zbog čega im to dozvoljavamo?

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track