Međunarodni dan borbe protiv femicida obeležava se 6. decembra. Tokom 2020. godine na svakih 11 minuta je jednu ženu u svetu ubio venčani ili nevenčani partner ili član porodice. U Srbiji, tog dana je ubijena još jedna žena, dvadeseta ove godine. Dva dana pre toga čovek je u dečjem dispanzeru pred detetom nožem iskasapio bivšu suprugu. Mediji su, kao i obično, izveštavali o „porodičnoj tragediji“, „drami među bivšim supružnicima“ i, generalno, ubicu i žrtvu predstavljali kao dve zavađene strane u situacijama u kojima su strast, ljubomora, ljubav i druga osećanja nadvladali razum, a tada, valjda, svašta može da se desi.
Istraživanja u Srbiji pokazuju da je svaka treća žrtva porodičnog nasilja prethodno to nasilje prijavljivala policiji. Gotovo da nema komšije koji daje izjavu za medije nakon tragedije a da ne napominje da se iz stana u kom se desilo ubistvo „često čula svađa i buka, pa i bacanje stvari i tuča“ i da „im je policija često dolazila da interveniše“. Istraživanja, a i praksa, dakle, pokazuju da u Srbiji i dalje nema zaštite za žene koje žive s nasilnicima. Ne, sigurna kuća nije rešenje. Nije, jer je, pre svega, privremeno, jer su žene s decom tamo u bekstvu, jer nasilni muževi i dalje dolaze kod njih na posao i maltretiraju ih po autobuskim stanicama, radnim mestima, dečjim školama, dolaze kod članova porodice.
Nije, jer nema nikakvih mera kontrole za nasilnike kojima je izrečena zabrana prilaska, nije jer i policajci i sudije u velikoj meri i dalje smatraju da je to privatni problem i porodična svađa, a ne ozbiljno krivično delo koje se često završi ubistvom. Kad je u Skupštini Srbije usvajan Zakon o borbi protiv nasilja u porodici, svi pokušaji udruženja i organizacija koje decenijama rade sa žrtvama da poprave predložena rešenja i poboljšaju zakon smatrani su za napad na državu i rušenje vlasti, a nije pomoglo ni to što se u godinama koje su usledile dešavalo upravo to na šta su stručnjaci upozoravali da će biti najveći problem.
Ostaje nepoznato da li je sprovedena ozbiljna analiza od strane onih koji su dužni da sprovode zakon. Ukoliko je toliko žena prijavilo nasilje pre nego što su ubijene, gde je nastao propust u sistemu? Da li je neko pregledao zapisnike i izveštaje policajaca koji su reagovali po tim pozivima i ostavili žene s nasilnicima u stanovima da ih oni kasnije ubiju? Koliko puta su policajci morali da izreknu, ali nisu, meru udaljenja iz stana nasilnicima jer „nisu znali šta da rade s njima“? Koliko se to pogoršalo tokom pandemije i svih promena koje su izazvane zbog korone?
Za vreme zabrane kretanja za ljude starije od 65 godina ili policijskog časa, kolko puta policajci nisu odstranili onoga ko je ugrožavao ženu jer nije mogao napolje? Vrlo je lagodno bilo „analizirati“ situaciju i saopštiti da broj prijava nasilja od početka pandemije nije porastao, te da, shodno tome, nije poraslo ni nasilje prema ženama. Lagodno, ali netačno, jer ne uzima u obzir to da žene nisu mogle da se obrate za pomoć pošto su bile još više izolovane.
Znam da nemamo baš običaj da se sistemski bavimo stvarima, zadiremo u srž problema i probleme rešavamo na izvoru i tamo gde oni nastaju. Možda baš sada da napravimo izuzetak, ne bi bilo loše.
NE PROPUSTITE
